Moja priča o dojenju 6

6 moja prica o dojenju 1Kad primetim da je gladna ili joj treba uteha (a primetiću valjda već nekako) staviću je na siku” – tako sam naivno mislila na početku trudnoće. A posle čitanja gomile časopisa i sajtova, pohađanja “školice” koju drže patronažne i saveta koji pljušte sa svih strana, više mi ništa nije bilo jasno. Stekla sam utisak da između dojenja, izmlazanja, mazanja, masiranja, oblaganja te hladnim te toplim listovima kupusa…treba non-stop da su mi sike u rukama! Uz to mi treba i 5 rokovnika u koje ću upisivati kad je i koliko sikila, na kojoj dojci poslednje i kad je i koliko kakila i…ne znam ni sama…totalna zbrka u glavi!

Dođe i težak porođaj, završi se hitnim carskim, u šok-sobi ledeno (Geza klimatizer slomio nogu, a sem njega niko ne može da stisne jedno dugme) pa sam moju Taru prva dva dana videla bukvalno na po minut. Tek trećeg dana dospe mi dete do sike iz koje još ni kap mleka nije krenula. Uplaših se da se sad već navikla na flašicu, pa neće ni umeti ni hteti na siku, kad moj junak zinu najviše što može, zgrabi siku i poče da vuče i vuče! Vukla je ona dobra dva sata bez prestanka pa nešto i izvukla! Dođe jedna babica, kaže da pritiskam malo ka dole, da pomognem mleku da siđe dok se ne razrade kanali. Radim ja tako, vidi me sutradan druga babica i izviče se na mene kako samo štetim detetu jer se tako nikad neće naučiti da vuče. I sad? Dal da stiskam il da ne stiskam? Pokazali mi kako da dojim ležeći na boku, al mi tako gravitacija vuče još uvek veliki stomak i zateže ranu, pa boli baš žestoko.

Namestim se ja u udoban sedeći položaj, stavim na krilo jastuk, na jastuk bebanu i prionemo na klopu, kad eto treće babice koja se izgalami kako mi je tako neudobno, nemam ja pojma kako mi odgovara, zna ona bolje, ote mi dete, ote jastuk, povali me i natera da do kraja dana dojim ležećki. Do kraja boravka u bolnici smo se naplakale jer je štrudlica baš teško izvlačila mleko pa se umarala a ostajala gladna (i pored toga što sam se ipak stiskala i ona se baš trudila), a od babica sam slušala kako mi je dete teatralno, fantazira i traži da bude u centru pažnje, možda sam ja nešto pojela pa ima grčeve (a jedem samo njihovu hranu) ili nije podrignula (a dojku je uvek hvatala tako dobro i sisala tako ujednačeno da nikad nije progutala ni malo vazduha pa nije imala ni šta da podrigne).

Potpuno zbunjena jedva dočekah dolazak kući gde me je patronažna podučila da grejem sike pred podoj i u nešto većem grudnjaku držim platnene pelene, da mi u prohladnim oktobarskim danima ostanu zagrejane i da se kanali lepo rašire i postanu prohodni. I upalilo je – do tada sam joj povremeno davala pomalo dohrane posle podoja, da mi ne ostaje gladna, a posle dva dana feniranja samo je okrenula glavu od flašice i dohrana je otišla u zaborav! Odlučila sam da na sat ne gledam i ništa ne zapisujem, kad zatraži – dam joj, ako dugo spava – pustim je.

6 moja prica o dojenju 2O grčevima sam čula mnoge priče, ali sama nisam videla kako to izgleda. Verujem da je za to zaslužno dojenje na zahtev, a naravno i to što sam vodila računa o tome šta unosim u svoj organizam. Jedno vreme me je zbunjivalo što su mi grudi uvek meke. Laknulo mi je kad sam shvatila da to ne znači da “nisu dovoljno pune”, već samo da se prazne same koliko je potrebno. I za to su dobro došle one pelene u grudnjaku – da ne budem miss mokre majice! Do dana današnjeg ne znam ni ručno ni pumpicom da izdojim više nego da zamrljam dno flaše. I ne treba mi to. Listovi kupusa u našoj kući služe samo za zavijanje sarme. Imali smo fazu kada je ceo svet postao strahovito zanimljiv, a jelo jako dosadno, pa bi sikila samo par minuta da zavara glad, a onda bi se vrtela na sve strane i nije bilo šanse da nastavi sa jelom. Naravno, ogladnela bi za pola sata – sat, pa smo celu proceduru ponavljali…i ponavljali…i ponavljali… A onda je i to prošlo. Došli su i zubići zbog kojih je sisanje znalo da zaboli, pa smo i njih pregrmeli (do sada 6 komada).

Bez kapi vode ili čaja ili soka ili bilo čega drugog izgurasmo 5,5 meseci. Tada sam primetila da joj kašičica kojom joj dajem Vigantol kapi postaje sve zanimljivija, pa odlučila da probamo ponešto i da “glocnemo”. Ujedno sam joj ponudila i vodu, koju je par nedelja samo liznula pa okrenula glavicu. Sad imamo skoro 8 meseci, kašice ručkamo 3 puta dnevno, vodicu popijemo posle njih, a kad je vruć dan i malo češće, a pre i posle i između svega toga – tu je mamina sika. Noću nekad prespavamo 9 sati u komadu, a kad nas nešto tišti budimo se bar 9 puta. I tada kad god zatreba – tu je mamina sika. Za 3 meseca se vraćam na posao, dete mi nije uobročeno, ne zna samo da se uspava i nema raspored dnevnih dremki. Ali ona je jedna srećna, zdrava i napredna devojčica i svi smo zbog toga srećni sa njom. Bilo je mnogo stvari koje su me kod dojenja zbunjivale. I sad me još hvata strah da će mi mleko jednog dana jednostavno presušiti, a ne bih volela da se to desi jer planiram da budem ponosna dojilja još dugo, dugo (iako to znači i da neću popiti kafu ni zapaliti cigaretu još dugo, dugo…ah, dragi moji poroci, kako mi nedostajete)!

6 moja prica o dojenju 3

Sve u svemu, kad primetim da je gladna ili joj treba uteha (a primetim već nekako) stavim je na siku – i kad vidim svoju srećnu devojčicu, to mi više ne deluje ni malo naivno.

Autor: M. V.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *