Priča o dojenju 15

Porođaj je trajao dugo, jaaako duugo. Na kraju-carski.
Kada su me ujutru izveli iz šok sobe i odveli na intenzivnu sve me bolelo. Jedva sam čekala da vidim bebu.

Negde popodne su me sestre malo podigle da sednem i prošetam po sobi. Kukala sam da me bole leđa, a one me ubeđivale da me utsvari boli rana. Posle pola sata sam ležala kao daska na krevetu, nisam mogla ni prstom da mrdnem. Pomerala sam samo zenice i urlala od bolova.

Imala sam discus herniju, verovatno od silnog naprezanja. I dalje nisam videla bebu, a prošla je cela noć i dan od porođaja. Uveče su je doneli. Neverovatno! Kada su je stavili pored mene, okrenula sam se na bok kao da me ništa ne boli i dala bebi da sisa kao da to radim celog života. Osećaj je bio neverovatan.

Deset dana sam provela u bolnici na raznim injekcijama protiv bolova. Jedni lekari su pricali da smem da dojim, a drugi da ne smem. Kao da uče iz različitih knjiga. Kad nisam dojila, noću sam ustajala (a trebalo mi je pola sata da se dovedem u sedeći položaj) i izmuzavala se. I uspela sam.

Posle par dana dojke su bile pune. Kući sam još dva meseca provela u krevetu. Nista nisam mogla da radim oko bebe, osim da je dojim. Drugi su je kupali, presvlačili, a ja sam samo dojila. Ni najjači bolovi me nisu naterali da odustanem. I vrlo sam ponosna zbog toga 🙂

Anonimni član grupe za podršku dojenju na FB

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

error: