Priča o dojenju 31 – borba za opstanak

Pre četrnaest godina rodila sam sina. U početku je bilo problema sa prepunim dojkama i upalama. On je zbog neodgovornosti lekara u bolnici dobio sepsu i završio u drugoj klinici. Čuvala sam mleko tako što sam se izdavala na svaka tri sata i noću i danju narednih 30 dana. Nije bilo lako, ali je moj sinčić bez obzira što je u bolnici naučen na flašicu kad je došao kući sisao do svog prvog rodjendana. Iako je na otpustu, sa mesec dana, bio na kilaži od svog rodjenja sve smo postigli, pa čak i prestigli ostalu decu zahvaljujući majčinom mleku i mojom upornošću.

Nakon šest godina na dojci sam primetila neku promenu (čvorić). Kao savestan pacijent otišla sam ginekologu ali me je isti „zavlačio“ par godina, da bi 2007. godine hitno operisana u Sr. Kamenici, kada mi je konstatovan karcinom dojke te mi je uradjena poštedna operacija (nije odstranjena dojka). Primila sam silne hemoterapije, zračne terapije i hormonske terapije. Kako je moj mlad organizam odreagovao na terapije morali su da mi odstrane i jedan jajnik.

U medjuvremenu sam ostala bez oca, babe i dede, dok mi je majka poginula još 2002. god. Navedene tragedije su mi dale snagu da pokušam da začnem još jedno dete. U julu 2013. godine rodila sam ćerku. Moj mali heroj je živ i zdrav. U jednoj dojci imam mleka i dojim je. Druga, ozračena dojka se nije razvijala tokom trudnoće i hormonski se nije menjala. Moja lepotica nije uskraćena za majčino mleko, sisanjem stvara sebi dovoljne količine mleka. Sa svoja četiri meseca dostigla je težinu od 7500 gr, a rodjena je sa 3540 gr. Brat je mnogo voli, a možete misliti koliko ja. Njih dvoje su moj život i nek’ su mi samo živi i zdravi.

Po ko zna koji put dokazujemo drugim ženama koje žive u zabludi da nemaju dovoljno mleka.

autor: Ljiljana Petrović – članica grupe za podršku dojenju

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.