Ja sam vršnjačka savetnica za dojenje – Tereza Miljković

Otvaram jedan od pristiglih mailova… Njeno dete je staro svega devet dana. Stidljivo počinje svoju priču: “Izgubila je na težini i patronažna je rekla da moram da dajem adaptirano. Šta da radim? Pomozite!

Ovo sam pročitala do sada mnogo puta… Nema tu mesta žurbi, oštrim rečima, mada mi se nekada i omaknu kada vidim da se stalno priča ponavlja. Jednostavno tako je malo pravih reči podrške od onih kojima je to posao, majke izlaze iz podilišta bez znanja o dojenju prepuštene same sebi… Kako ostati miran na neosetljivost onih koji bi trebali da pomažu majkama… Da se vratim na majku i njen mail… Kaže: “Ja želim da dojim.” Jako mi je drago kada u mailovima vidim ovu rečenicu jer bez nje sve što bi ja napisala ne bi imalo smisla. Majka koja želi da doji je već učinila ono najvažnije, donela odluku. Sada je vreme da nastavim sa čitanjem…

Ono što je jako važno kada se radi o prepisci, koja se jako mnogo razlikuje od konkretne priče oči u oči ili telefonski, je da imam pred sobom što kompletniju sliku, što više važnih detalja. Baš zato i tražim od majki da mi pošalju precizne osnovne podatke koje možete videti ovde: Kako da postavim pitanje o dojenju? – obavezno

Kada u mailu imam sve potrebno tada mogu da sklopim sliku i da iz ponuđenog izvučem suštinu. Tu suštinu oblikujem u odgovor. Kada je situacija jasna tada su i odgovori kratki i jasni ali dešava se da i pored traženih odgovora situacija bude zamagljena, da je moguće ponuditi više odgovora pa je na majci da čitanjem tekstova koje sam objavila na sajtu pokuša da pronađe odgovor.

Najlepši moment je povratna informacija od strane majke. Njeno ponovno javljanje u komentaru ispod odgovora gde nastavljamo onu pravu konverzaciju. Tada saznam ono čega nije bilo u prvobitnom pitanju.Tada dolazimo do adekvatnog odgovora, saveta i predloga rešenja konkretnog problema.

Teme koje se provlače su mnogobrojne od toga da li dete dovoljno napreduje, da li redovno piški, da li mamu nešto boli ili ne, da li ima podršku okoline, kako se oseća, da li se dovoljno odmara koliko je uopšte moguće… Razgovaramo o tome šta je normalno, šta je neobično… a kada se desi da bilo šta nije baš jasno i da je majka i dalje zabrinuta tada je vreme za savet da dete pregleda pedijatar. Ne zato što nešto sigurno nije u redu već baš zato da se direktnim kontaktom otklone sumnje i proveri da li je sa zdravstvene strane sve kako se i očekuje. Mnogo je lakše smiriti majku kada zna da je dete zdravo, tada će lakše prihvatiti predloge koje dajem.

Jako sam ponosna kada dobijem povratnu informaciju da je dete napredovalo, da se upala smirila, da je beba počela duže da spava, da su prevazđeni neki od skokova u razvoju, da je beba napokon kakila… O nema veće sreće nego kada posle više dana isključivo dojena beba kaki. To samo majke znaju.

Pre mnogo godina kada sam i sama bila dojilja po prvi put nikoga nije bilo da me posavetuje. Bilo je jako teško.

Moja uloga je da pružam podršku ženi koja doji i da poštujem odluku žene koja to ne želi.

Savetovanjem se bavim jako dugo ali i dan danas učim jer nisu sve žene iste, ne muče ih baš jednaki problem. Bila sam u prilici da razgovaram sa majkama koje nisu u stanju da doje zbog fizičke sprečenosti, da budem u kontaktu sa majkama koje doje uz pomoć sistema za relaktaciju, sa ženama sa policističnim jajnicima, sa onima koje su ne u hiperlaktaciji već u tolikom problem da nisu smele da spavaju od preterane količine mleka koju su izazvale slušajući pogrešne savete, sa roditeljima koji su previše zabrinuti čak preopterećeni svakom sitnicom, sa roditeljima bebe koja ima refluks, sa jako zahtevnim bebama, sa bebama koje maltene ne spavaju već samo žele da sisaju, sa majkama čija deca su priključena na dojku kao na infuziju… Sa ženama koje muku muče sa mastitisom, apscesom, ispucalim bradavicama, uvučenim bradavicama, sa majkama blizancaca, sa majkama sa postnatalnom depresijom, sa majkama prevremeno rođene dece… Nažalost i sa majkama mrtvorođenih beba i beba koje su preminule par dana nakon rođenja u porodilištu…

Ono što radim svakodnevno zahteva jako mnogo psihičke snage, motivacije, empatije. Nepokolebiva vera u telo žene da može da doji svoje dete je ono što mora biti prisutno ali nikada kao nametnuto već kao nešto što i sama žena mora da shvati i prihvati jer onog momenta kada se opusti i prihvati savet tada počinje pravo dojenje.

Baš na tome i radim na pružanju snage ženi da prihvati dojenje kao ono što jeste, prirodno, normalno i jednostavno.

Desi se naravno da majka poklekne i da kaže da ne može više. I to je deo mog posla da je podržim u njenoj odluci i da joj pomognem da zaustavi laktaciju. Da se dojenje završi sa što manje stresa. Nisu neophodni lekovi, tablete, inekcije… Potrebna je osoba koja će majci pomoći da sve odradi prirodno, postepeno i što jednostavnije, a pre svega da se oseća psihički stabilnom, da ne vidi u sebi neuspešnu majku jer je donela odluku da ne želi više da doji.

dojenje ili ne

Žao mi je što je podrška dojenju na jako niskom nivou. Žao mi je što je prema UNICEF-u, u okviru MICS 2015 svega 13% isključivo dojenih beba do 6. meseca. Žao mi je što više od polovine majki smatra da nije u stanju dojiti svoju decu već ih hrane mešovito dojenje i adaptirano maltene od samog rođenja…

Ali najteže mi je kada vidim da se osobe koje kao ja žele pomoći nazivaju ružnim imenima, sektašima, osobama kojima je dojenje merilo majčinstva. To me pogađa i rastužuje. Da, sigurna sam da ima i onih koje su ekstremne, da sigurna sam da ima i onih koje nemaju dovoljno takta, nemaju dovoljno smirenosti ili znanja pa vrše jak pritisak. Pa ne može svako da radi ovaj posao.

Kada dojenje “zaškripi”, kada ne ide sve “po loju” najlakše je okriviti majku da nema dovoljno dobro mleko, da nema dovoljnu količinu mleka nego joj pružiti ono što joj treba.

Ali ja želim da saslušam svaku od vas. Želim da poništim decenije mitova o dojenju, želim da imamo više dojene dece, želim da bebe sisaju isključivo bez vode, sokova, čajeva… sve dok im telo ne bude spremno za to.

Ne želim da gledam reklame kako je ona hrana “Najbolje za bebe” ne želim da na reklamama za adaptirano mleko vrište reklamni slogani poput obog “Napokon zadovoljni” NE!

Aktivna uloga u pružanju podrške ženama i njihovom izboru da doje ili ne za posledicu ima i etiketiranje. Ali meni ono ne smeta. Ja nastavljam da promovišem, štitim, podržavam i učim majke o dojenju.Sastavni deo celog procesa su i Radionice o dojenju

Pružite podršku ženi koja doji, a ako je nešto brine znate gde da je uputite zar ne?

srdačan pozdrav
Tereza Miljković
vaša savetnica za dojenje

2 thoughts on “Ja sam vršnjačka savetnica za dojenje – Tereza Miljković

  • 09/02/2018 at 17:26
    Permalink

    Draga Tereza je jedna cudesna zena koja je ucvrstila moju zelju za dojenjem i koja mi je pomogla da moje dete ostane iskljucivo dojeno iako su mi lekari savetovali da dodajem adaptirano mleko vise nego jednom.Moja devojcica sad ima 10 meseci pre mesec dana je prohodala sad vec hoda samostalno nosi igracku dok hoda potpuno je stabilna i presrecna vec mala devojcica .Za to sve krivim dojenje i moju dobru vilu Terezu .Hvala beskrajno Tereza od nas i nase devojcice .Ona jos uvek doji 4 podoja i jede nemlecni rucak i veceru .Hvala na svemu

    Reply
  • 15/03/2018 at 13:43
    Permalink

    Tereza,hvala vam do neba i natrag.Zahvaljujuci vasim savjetima i ovom sajtu uspjesno dojim bebu vec peti mjesec i to na jednu dojku.Hvala i zelim vam svako dobro.

    Reply

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.