ADD/ADHD sindrom

Kod trećine dece ovaj sindrom nestaje s godinama, a kod onih kod kojih ostane, simptomi se vremenom menjaju

 Deficita pažnje i hiperaktivnosti

Deficita pažnje i hiperaktivnosti

Nedostatak koncentracije, vrpoljenje, nestrpljivost, preterana aktivnost, stalni pokret… Sve su to pratioci sindroma ADD/ADHD, odnosno rasute pažnje i hiperaktivnosti, od koje pati sve više dece. Procenjuje se da čak 5 odsto školaraca ima ovaj poremećaj, koji je triput zastupljeniji među dečacima.

Deca koja pate od ovog poremećaja često su tokom nastave nemirna i glasna, zadatke rade veoma polako i nesistematski, razne stvari im lako odvlače pažnju, nisu u stanju da se dugo usredsrede na neku temu, ne podnose rutinu.

Nije do kraja utvrđeno kako nastaje ovaj poremećaj. Brigita Hakenberg, sa dečjeg odeljenja Bečkog kliničkog centra, kaže da se jedino zna da u ovoj priči veliku ulogu igraju geni.

“Kod svakog trećeg deteta koje pati od deficita pažnje i hiperaktivnosti, ili su otac ili majka, ili, pak, oba roditelja, imala isti poremećaj. Sam način vaspitanja deteta nije krivac za nastanak ovog poremećaja”, kaže Hakenbergova.

Ukoliko roditelji posumnjaju da njihovo dete pati od rasute pažnje i hiperaktivnosti, trebalo bi da posete dečjeg lekara i da dete podvrgnu psihološkom testu kako bi se utvrdilo koliko dugo može da se skoncentriše na određeni zadatak. Osim toga, potrebno je da sa osobama iz detetove okoline, odnosno sa vaspitačicom ili učiteljicom, prate njegovo ponašanje.

Iako u svakoj grupi u obdaništu ili u svakom školskom razredu postoji makar jedno nemirno dete, ne može se reći da svako nemirno dete pati od deficita pažnje i hiperaktivnosti. Upravo je zbog toga važno da se roditelji konsultuju sa lekarima. U lakšim slučajevima, deci se daju specijalni dodaci za ishranu koji smiriju nervne ćelije, pa tako i dete. U težim se, pak, deci prepisuju određeni lekovi.

Ne znači da će se dete kod kojeg je jednom ustanovljeno da ima ADD/ADHD sindrom doživotno boriti sa ovim problemom. Vremenom je moguće taj poremećaj prevazići, odnosno prerasti, što pokazuje i statitstika – kod trećine dece ovaj sindrom nestaje s godinama.

Kod ostatka, nažalost, ostaje do kraja života, s tim što se simptomi vremenom menjaju. U pubertetu se, recimo, umesto prekomerne motorne aktivnosti, javljaju neorganizovanost i zaboravnost. Kasnije, tokom života, ovaj poremećaj može praviti problem prilikom zapošljavanja, oboleli može teško uspostavljati veze sa okolinom, šest puta je veći rizik od toga da se osoba na bilo koji način povredi, ali mogu se javiti i psihička oboljenja, od kojih je najčešća depresija.

Izvor: novosti.rs

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

error: