Ostala je tuga i krivica – priča o dojenju

prica o dojenju krivica

Anonimno molim.

Poštovana,
imam potrebu da podelim moje iskustvo sa (ne)dojenjem. Moje mali sinčić ima 2 meseca i iskljucivo je na adaptiranom mleku, zbog mog neznanja.

Čini mi se da je loš start bio odmah nakon porođaja, dete su mi samo pokazali. Nakon 2 sata ležanja u porođajnoj sali i sat vremena u sobi, dolaze sestrice i pružaju mi dete. Kažu “Ajde da ga dojiš” i odu iz sobe. Malo je reći koliko sam bila zbunjena, u bolovima i uplašena. Jedna nazovite babica ga stavila na dojku i pri tom nije ništa rekla o tehnici dojenja, kako pravilno dojiti i bila je gruba i neprijatna kad sam ga ja probala posle sama staviti, naravno pogrešno. Kada sam pitala koliko dugo da dojim i kako da ga prebacim na drugu dojku pa posle u krevetić, ona je rekla da se snađem nekako i izašla iz sobe. Napominjem da je tad bilo 1 sat posle ponoći i nikog nije bilo da mi pomogne.

Tu kreće moja muka, dete su redovno odnosili uveče i ujutru na “kontrolu” gde su ga napunili adaptiranim mlekom, on dojku nije ni tražio, samo jednom ili dva puta u toku dana, stalno je spavao.

Treći dan nakon porođaja, kada smo dosli kući, meni je nadošlo mleko, stavljam ga svaki trenutak na sisu ali on je slabašan i povuče par gutljaja i zaspe. Iako je rođen u terminu sa 3600 gr, a izasao sa 3400, bio je slab. U roku od jednog dana, puno neuspelih pokušaja podoja i mog izmlazavanja, dojke su bile ogromne, tvrde kao kamen i prepune čvorova. Zvali smo halo bebu, dobili savete za omeksavanje grudi, masiranje i nakon pet dana ta grozna situacija se malo smirila. Napominjem da je beba za to vreme sisala i ako je jako malo mleka uspeo da izvuče, dojke su bile pred ozbiljnom upalom. Dežurna patronažna sestra me savetovala da mu posle svakog podoja dajem adaptirano jer mu nije dosta, da se izmlazavam posle svakog podoja da bi razbila čvorove i da ga nudim svaka 3 sata da jede. Ja sam bila na mukama između podoja, bolovi veliki tokom sisanja i između sisanja dok sam čekala tih 3 sata da prođu, misleći da tako mora.

Depresija, očaj, suze i bol su bile moje asocijacije sa dojenjem.

Tri nedelje je ovo trajalo, ja ručno niti pumpicom nisam mogla izdojiti ni 10 ml, mališa je satima bio na sisi, nervozan, plače, vuče bradavice, a mleko ne ide i ako su dojke bile pune. Adaptirano mleko mu se sve češće davalo, a on se navikao na flašicu. Mlečni kanali su bili začepljeni, čvorovi se preko noći stvarali.

Onda nam je patronažna sestra savetovala da prestanem da dojim jer to ne ide iako je mališa po mišljenju pedijatra dobro napredovao. Rekla mi je da uzmem lek za prekid laktacije ako to želim i da mu dajem samo adaptirano.

Ja sam je iz očaja poslušala, prekinula dojenje i u isto vreme osetila olakšanje i neopisivu tugu i krivicu. Pila sam lek dve nedelje, svaki dan plakala, sad ga ne pijem vec 10 dana, dojke su se unormalizovale, čvorova i bolova više nema.

Ostala je tuga i krivica…

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

error: