“Hoću da idem sam na more”

Ako je vaše dete završilo osnovnu školu, ili je već srednjoškolac i ako se njegovi prijatelji spremaju za letovanje u “solo” varijanti, velika je verovatnoća da će i ono krenuti u bitku za svoje mesto pod suncem.

tinejdzeri more

Psiholozi u šali kažu da se zahtev za prvo samostalno letovanje kotira veoma visoko na listi roditeljskih strahova, i odmah nakon sudbinskih pitanja “mogu li da pozajmim tvoj auto” i “koja dokumenta su potrebna za venčanje”.

Iskustvo psihologa govori da oko 14. godine počinju prvi pregovori o samostalnom letovanju, a da su roditelji, u proseku, dve godine kasnije spremni da isprate dete na peron ili na aerodrom.

Psiholog i psihoterapeut Maja Antončić za “Politiku” kaže da niko ne može da pronađe psihološku računicu pomoću koje će roditelji moći da izračunaju dan, čas i minut u kojem će njihovo dete biti zrelo za prvo samostalno letovanje, jer nisu svi tinejdžeri u istom trenutku odrastanja spremni za odlazak na samostalni odmor.

Deca koja su, primera radi, često odlazila na rekreativnu nastavu i ekskurzije, ili su letovala sa školom, sportskim klubom ili folklornim ansamblom spremnija su za samostalni boravak na moru i odvajanje od roditelja nego tinejdžeri koji su na odmor išli isključivo u porodičnom aranžmanu.

“Problem je u tome što tinejdžeri i roditelji ne misle na istu stvar kada diskutuju o samostalnom letovanju – roditelji strepe da će dete eksperimentisati sa alkoholom (ili sa lakim drogama), ili da će ‘upasti’ u loše društvo, dok dete uzbuđeno razmišlja o tome kako će uživati u čarima samostalnog života na moru. Međutim, ja roditelje uvek suočavam sa kontrapitanjem – da li postoji ikakva prepreka da se to čega se oni boje desi ovde. Ako su uspomene roditelja sa letovanja onoliko uzbudljive koliko nikada ne bi želeli da budu uzbudljive njihovom detetu, onda je potpuno razumljivo zbog čega se pregovori o prvom samostalnom letovanju često pretvaraju u pravi mali psihološki rat”, kaže sagovornica “Politike”.

Ali, za sve postoji prvi put, pa i za prvi samostalni odlazak na more, a zadatak roditelja je da se pobrinu da detetovo prvo samostalno letovanje ne liči na avanturu sa nepredvidivim posledicama, već na odmor.

“Odlazak deteta može provocirati brojne strahove – hoće li naći smeštaj (ako ne letuje u hotelu), šta će jesti, šta ako dobije trovanje od hrane ili opekotine od sunca, da li će pronaći lekara ako se nabode na ježa ili ga opeče meduza, hoće li zakasniti na avion u povratku… Svi roditelji strepe kada dete odlazi na putovanje bez njih, ali oni moraju da budu ‘glas razuma’, a ne ‘glas panike’ – njihov zadatak je da dete sigurno i obezbeđeno krene na put. Zato treba da ga podsete da spakuje ličnu kartu i pasoš, lekove, vozne karte, rezervaciju za smeštaj i da mu daju novac ‘za ne daj bože’

Osim toga, roditelji i dete moraju da naprave ‘koalicioni sporazum’ koji će da poštuju – da se dete redovno javlja telefonom, da se u slučaju bilo kakve neprilike odmah javi kući, da ne prekorači dogovoreni račun za telefon i da kreditnu karticu koristi zaista u ‘ne daj bože’ situaciji, a ne za kupovinu letnjih sandala”, slikovito za “Politiku” priča Maja Antončić.

Ona dodaje da se mnogi roditelji pre prvog samostalnog letovanja deteta opredeljuju za varijantu “nadzirana nezavisnost” koja se u praksi svodi na letovanje u istom mestu, ali na različitim “adresama” – roditelji mogu odsesti u hotelu, a dete u privatnom smeštaju sa svojim društvom. Tako će roditelji sačuvati osećaj kontrole, a dete – osećaj nezavisnosti.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.