Dva deteta i dva potpuno različita iskustva sa dojenjem

prica o dojenjuPre tri i po godine rodila sam ćerku. Tokom trudnoće dosta sam se edukovala iz knjiga, sa interneta i u odličnoj školi za trudnice pri domu zdravlja u Novom Sadu. Mislila sam da sve znam, i da neće biti nikakvih problema. I nije bilo! Ona se rodila, stavila sam je da sisa, i narednih 5,5 meseci je isključivo sisala, bez kapi adaptiranog mleka, i posle nastavila uz nemlečnu ishranu.

Ja, doduše, jesam imala problema tipa – unutrašnje i spoljašnje ragade, začepljenja kanala, čvorovi, temperatura i slično, ali što se bebe tiče, ona je sisala, mirno spavala i odlično napredovala. Dakle, mleka je bilo dovoljno od prvog dana, a i moji pomenuti problemi su se lako rešavali, neki vremenom a većina upravo potenciranjem sisanja i davanjem bebi kad god poželi. Ona je bila ta koja je izvukla sve čepove i sl.

Zato se tokom druge trudnoće apsolutno nisam brinula oko dojenja, jer to je sve tako prirodno i jednostavno! Eventualno ću morati malo da stisnem zube prvih mesec dana dok se sve lepo ne razradi i ne uravnoteži, a posle nastavljamo da rastemo, sisamo i uživamo. Uhhh! Da sam tad znala šta me čeka..

Kad sam rodila sina, u porodilištu smo ostali 8 dana zbog nešto povišenog crp-a, nebitno, ali to je bilo dovoljno vremena da se konstatuje da je laktacija uspostavljena. Davala sam mu da sisa kad god je hteo i odbijala dohranu koju su na tri sata delili u porodilištu. On je sisao, ćutao i spavao. Prva tri dana imala sam bolne i otečene grudi, a onda su omekšale i prestale da bole. Posle podoja u njima nije bilo ni kapi mleka. Ništa to meni nije bilo čudno. Odsustvo bola i pritiska u dojkama pripisala sam tome što sam drugorotka pa je sve to već razrađeno od prošlog puta, a odsustvo mleka nakon podoja – pa sve je posisao, ljubi ga majka! Bila sam sasvim opuštena, mirna, sigurna u ono što radim i u to da je moja beba dobro.

Sestre u porodilištu su me zaobilazile uz odmahivanje rukom (u pozitivnom smislu, kao – ma vi ste super, sikite, sve znate, a već ste i veeeliki, najstarija beba na odeljenju, jel..). I sve je to tako bilo lepo, osmog dana smo otišli kući, i nastavili u istom ritmu. Sisanje kad traži (nije baš prečesto tražio, al ajde, računam zna kad je gladan), a u međuvremenu je samo spavao. Mislili smo – dobra, mirna beba.

Patronažna sestra ga je odlično ocenila, moje dojke i mleko takođe. JEDINA stvar koja me je uznemiravala je ta što nije kakio! Kakio je mekonijum par puta prvih nekoliko dana u porodilištu, i onda je prestao. Nedelju dana po dolasku kući on nije imao stolicu. Nikakvu! Samim tim ni ja nisam imala pokazatelj da li je gladan ili ne, nisam imala zelenu/žutu stolicu. I patronažna sestra, i Halo beba,i neki pedijatri koje smo na neviđeno konsultovali, rekli su da je to sasvim u redu da beba koja isključivo sisa nema stolicu 7-10 dana i da ne treba da brinem.

Beba nije kakila nekoliko dana! Šta da radim?

Patronažna sestra me je detaljno ispitala na koliko sisa, koliko dugo, koliko spaja da spava, da li plače, stiskala mi dojke da vidi koliko ima mleka – i na kraju presudila: sve je u redu, on gladan nije, a to što ne kaki, pa takvo je dete, ima pravo da ne kaki toliko, sve je još uvek u granicama normalnog. Međutim, meni nije đavo dao mira, đavo ili majčinski instikt, i 7 dana po izlasku iz porodilišta, dakle kad je beba imala 2 nedelje, odnela sam ga u dispanzer da ga izmere i da me posavetuju šta da radim. Kad su ga stavile na vagu – šok! Rođen sa 3520g, izašao iz porodilišta sa 3380g, a tog dana vaga pokazala 3150g! On je za tih nedelju dana kod kuće izgubio više od 200 grama! Meni su se noge odsekle.

foto: pinterest.com
foto: pinterest.com

Sestre su me odmah napale, u fazonu – pa kako niste primetili da nema dovoljno mleka, pa druga vam je beba, trebalo je da prepoznate da nema dovoljno, ako on samo spava znači da je gladan, ako nemate šta da izmuzete posle podoja, pa to znači da mleka ni nema, itd. Ja sam bila šokirana i nisam ništa mogla ni da izustim u svoju odbranu, suze su same tekle.. Da sam mogla išta da kažem rekla bih – BAŠ zato što mi je to druga beba, i što se prva isto tako ponašala, sisala i spavala, nisam posumnjala da nešto nije u redu. To što su mi grudi mekane i što nema mleka posle podoja – pa i to sam mislila da je baš zato što je druga beba, pa se ravnoteža između ponude i potražnje brzo uspostavila. Uglavnom, istog momenta su nas hospitalizovali, njega priključili na infuziju i dali mu adaptirano mleko.

Pedijatar na prijemu u bolnicu je konstatovao da nije dehidrirao, ali da smo verovatno došli u poslednji čas, i da bi se to, obzirom na visoke junske temperature, verovatno brzo desilo, što bi za njegovu masu bilo jako, jako opasno. Ja sam grcala od straha i osećaja krivice. Krivila sam samo sebe što je on praktično nedelju dana gladovao i što sam bila toliko sigurna u sebe, podržana divnim iskustvom sa prvim detetom, da nisam ni pomislila da možda nešto nije kako treba. To što nije kakio zapravo je bilo zato što, jadan, nije imao šta! To što je ćutao i spavao je bilo zato što je bio iscrpljen i izgladneo, nije imao snage za trošenje. To što su mi grudi bile mekane, bilo je zato što je mleka bilo jedva nešto malo! Užas..

Vrednosti jetrinih enzima su mu se poremetile sasvim, kao da je u pitanju neko teško oboljenje jetre. Tu sam jako zahvalna što smo kao sobnog lekara dobili jednu divnu ženu koja mi je odmah sve lepo objasnila i time me jako umirila i uštedela nedelju dana smrtne sekiracije i neizvesnosti. Rekla je da su u 90% slučajeva takve vrednosti enzima posledica smanjenog kalorijskog unosa, i uzimajući u obzir sve druge podatke, to najverovatnije jeste i naš slučaj, te da će sve da se stabilizuje kad bude počeo da dobija dovoljno hrane. Ali nisu smeli to tek olako da zaključe i da nas puste kući uz moje obećanje da ću ga dohranjivati, već smo u bolnici ostali 10 dana na strogom režimu dohranjivanja i infuzije nekim rastvorom, uz redovno praćenje enzima.

Ni 24 sata nakon prijema u bolnicu, moj sin se pošteno iskakio, jer konačno je imao od čega. Ja sam imala da ga hranim 7 puta u toku 24h sa po 60 ml ad mleka, a infuziju su mu oni davali po nekom svom rasporedu. Da ga dojim – ostavljeno je meni na volju. Ako hoću mogu prvo da ga ponudim da sisa, ali bez obzira na to obavezno da mu dam dohranu nakon toga. Ja sam bila toliko uplašena greškom koju sam napravila, da mi nije padalo na pamet da se oglušim o njihove savete i da se opet pravim pametna sa tim sisanjem, iako mi se srce cepalo pred saznanjem da on neće sisati i da će porasti na veštačkom mleku. Mrska mi je bila i sama pomisao na to, iako sam i sama odrasla na ***** , i znam da deca porastu živa i zdrava iako ne sisaju, ali zašto moje dete? Zašto, kad ja provereno mogu da dojim? Gde sam pogrešila? Najteži dani…

U bolnici smo, igrom slučaja, dobili apartman za novorođenče, opremljen između ostalog svojom vagom. To mi je dalo mogućnost da ga na svoju ruku merim pre i posle svakog podoja. Nekad je posisao 10g, nekad ni toliko, vaga ni ne detektuje promenu. Dakle, ništa. Ali ipak sam mu davala. Neka dućka, mislila sam, ionako nemamo šta drugo da radimo tamo. Na dohrani i infuziji je odmah počeo da napreduje, da kaki, a i enzimi su, baš kako je doktorka i predvidela, počeli polako da se vraćaju u normalu.

Otpustili su nas iz bolnice nakon 10 dana, uz kontrole u početku na dve nedelje, kasnije na mesec dana. Što se doktora tiče, sve je u redu, beba je stabilizovana, oporavljena, napreduje, slučaj zatvoren. Samo za mene ništa nije bilo u redu. Nisam mogla da se pomirim sa tim da on pije adaptirano mleko, ali nikako. Doslovce me je boleo stomak svaki put kad krenem da mućkam. Ne umem ni sad sebi da objasnim odakle mi baš toliki, bukvalno fizički, otpor prema veštačkoj ishrani. Uporno sam mu davala pred svaku flašicu da sisa, merila ga (kod kuće nas je po izlasku iz bolnice čekala vaga za bebe, muž nabavio u međuvremenu), i dalje je, u najboljem slučaju, vaga pokazivala 10 grama nakon podoja iz obe dojke. Dakle, pomaka nije bilo.

Muž, koji o dojenju misli isto što i ja i kome je isto koliko i meni bilo krivo zbog ovakve situacije, rekao mi je u jednom momentu: „Pusti. Preboli. Nema, pa nema. Dala si sve od sebe. Ovo mučenje sa dojenjem i merenjem nema više smisla, vidiš da nema pomaka. Gotovo je. Sagledaj neke pozitivne strane toga što nećeš dojiti, fokusiraj se na njih, pa će ti biti lakše…“ . Prestala sam da slušam kod onog „gotovo je“… Hm. Zaparalo mi je uvo. Tad sam se setila! Trenutak otkrovenja. Jedna prijateljica mi je pre nekog vremena pomenula kako je mislila da je GOTOVO s dojenjem, jer je mala skoro sasvim prešla na dohranu, ali je uz pomoć Neke Savetnice i njenog bloga uspela da je vrati na dojku… Tad sam oholo mislila da meni ta Neka Savetnica baš ni za šta neće trebati, jer ću ja opet uspešno da dojim, pa sam tu informaciju zatrpala negde u mali mozak.

Sad sam je sva srećna izvukla, i odmah sam pozvala prijateljicu, pitala je o tome i bila upućena na Terezu Kiš Miljković i „Moja podrška dojenju“! U dahu sam prekopala sajt i našla tekst o tome kako vratiti bebu na dojku i rešila da krećemo od sutra. Nije gotovo dok ja ne kažem da je gotovo! Još nisam dala sve od sebe!

Mami sam naložila da se spakuje i preseli kod nas na bar mesec dana, ona i muž su preuzeli na sebe SVE, od brige o starijem detetu, do ručka, veša, ma svega. Bez toga ne bi ni bilo izvodljivo. Jer, kad smo krenuli da pratimo instrukcije, mi smo pratično počeli non stop da sisamo! Ko je šta radio, ja sam dojila bebu. On KMEE, ja sisu. On opet KMEE, ja i drugu! U momentu kad smo krenuli „skidanje“ sa flašice on je dnevno pio 420ml adaptiranog mleka. Svaki 4. dan sam ukidala po 30 ml i dojila ga u međuvremenu, zaista mi se čini non stop. Bila sam konstantno u spavaćici, nisam znala da li je dan ili noć, meni se sve spojilo. Iz spavaće sobe sam jako retko izlazila. Kada bih ulovila malo pauze jurila sam starijem detetu koje mi je do bola nedostajalo, ali znala sam da će mi oprostiti i da će sve to brzo da prođe, samo moramo biti uporni. Svi. Ona je, za jednog trogodišnjaka, pokazala fantastičan stepen razumevanja za novonastalu situaciju u kući. Kao da je i ona uviđala koliko je važno da bata sisa! 

Muž mi je u više navrata rekao da mi treba dati orden za upornost. A ja sam rekla da sačekamo s ordenjem, dok ne bude rezultata.. I krenulo je.

Iz dana u dan, vaga je pokazivala sve veće razlike pre i posle podoja. U nekim momentima u toku dana ona je iznosila čak 100g! Ja sam konačno osećala nadolazak mleka, osetila kako se njemu pojačao „cug“, kako sad lepo hvata bradavicu, nisam više morala da ga češkam i budim da bi nastavio da sisa. Postao je jači i mnogo više zainteresovan za sisanje. Dohranu smo ravnomerno smanjivali, međutim, kad smo stigli do svega 180ml dnevno, shvatila sam da nema potrebe više ni da mu dajem. Videlo se da je sit nakon podoja, potpuno nezainteresovan za flašicu, koju je jedva prihvatao a i tad bi mu mleko curilo sa strane. Jednom rečju – bio je sit nakon podoja i svako insistiranje na flašici bilo bi čisto kljukanje. Stolice su bile redovne, zlatno-žute, a svakog jutra vaga je pokazivala porast težine. Pa sam presekla i ukinula mu dohranu sasvim.

I mama i muž su me pitali da li sam 100% sigurna da smem, i ja sam bila sigurna. Opet sam verovala sebi, ali ovog puta nisam pogrešila.

Od tada do danas, nikad se nismo vratili adaptiranom mleku. Do navršenih 6 meseci je isključivo sisao, pa smo počeli da uvodimo nemlečnu hranu. Sad ima 6,5 meseci i 8700g. Enzimi su se potpuno vratili u normalu. Naravno, sisanje je i dalje glavno.

Sad nakon svega, ne znam zapravo, šta se to desilo onda. Da li je on bio preumoran i preslab za sisanje pa je trebalo svakako da mu tih prvih dana dajem dohranu dok ne ojača, ili je trebalo samo da ga češće budim da sisa, da ga podstičem i teram da vuče, i da li bi to uopšte dalo neke rezultate kod tako malog deteta.. Ne znam.

Pospana beba – kako je razbuditi za podoj?

U svakom slučaju, reagovali smo ipak na vreme, grešku smo ispravili, i presrećni smo zbog toga. Mnoge majke (koje čak i lično poznajem) su od dojenja odustajale i za mnogo manje od ovoga što se nama izdešavalo

Tereza, još jednom hvala, i pozdrav za sve majke koje se trude, muče i istrajavaju u jednom od najlepših poslova na svetu. Imajte uvek u vidu da je mogućnost da dojite svoju bebu privilegija i ne odričite je se!

anonimno

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

error: