Sreća, neizmerna sreća – Moja priča o dojenju

Pozdraaav

“Moje ime je Tadija Rođen sam sa 2.800 bio sam jedan maleni mišić. Sve je sa mene visilo sav sam bio šuškav. Kada smo došli iz bolnice mama se puno brinula samo sam visio na mog”dudi dudija” ali ona nije čula da ja gutam mama nije imala osećaj da ja bilo šta cokam.

Tata je kupio ad mleko ali sam ja to stručno odbio!!! Dani su prolazili, a ja sam spavao budio se na coki. Mama od brige nije ništa primetila. Sa punih mesec mesec dana unapredio sam 1.700 Šok!!! Sreća, neizmerna sreća. Mama je bila srećna plakala je. I tada se briga završila.

Napokon su mama i tata shvatili da ja ipak cokam dovoljno i da ljudi moji jednostavno obožavam da spavkam i da se igram na dudi.

Sada imam punih sedam meseci skoro 10 kg …jedem ja ali bez dudija ništa. I dalje cokam kad god poželim nije bitno ni vreme ni mesto!!!!”

Prvog sina isto sam dojila do 14 punih meseci. Što se mene lično tiče to je jedan predivan čin ne znam kako da nazovem. I svim srcem dajem podršku dojenju. Oba deteta zdrava, jak imunitet… Ništa lepše 🙂🙂🙂🙂🙂

Gordana Krstić

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *