Moja 9.9 priča – trudnoća, porođaj i dojenje

Pred vama je drage moje čitateljke “malo” duži tekst ličnog iskustva sa trudnoćom, porođajem u kućnim uslovima u Švajcarskoj i delom o dojenju. Volela bi da ga pročitate do kraja kada nađete vremena jer vredi svakog odvojenog minuta. Garantujem.

TRUDNOĆA

Prvu polovinu trudnoće sam provela u Srbiji(Kraljevo). Pregled na kom je ustanovljena trudnoća se desio u jednoj privatnoj ordinaciji i moje iskustvo nije bilo uopšte prijatno, iako se u našem društvu smatra da privatne zdravstvene ustanove imaju visoki kvalitet usluga.

Lekar je bio muškarac, u šezdesetim godinama, mrzovoljnog pogleda; a ja nesigurna, uplašena, zbunjena… Dok je obavljao ultrazvučni pregled, nije mi se obraćao, a pogled mu je bio veoma čudan da sam ja imala utisak da nešto ozbiljno nije uredu. Zamolila sam ga, kroz plač, da mi kaže o čemu se radi. Rekao je da potvrđuje trudnoću, ali da ništa više od toga ne može da mi kaže dok ne obavi detaljan pregled, i da ja moram da budem strpljiva.

Znate, meni je u tom trenutku samo trebao osmeh, blag pogled, reč podrške i ohrabrenja. Obavio je pregled i rekao da odem da ispraznim bešiku i da se vratim nakon toga da čujem obrazloženje. Sumnja je rasla u meni, rekla sam da nije bitno, da mogu da istrpim, da mi prvo kaže o čemu se radi. Međutim, on je ne tako prijatnim tonom zapovedio da odem u toalet, tj.da izvršim naređenje. Kada sam se vratila, rekao mi je da je sve u redu, osim što je plod nisko i da bi trebalo odmah da krenem sa terapijom I primim injekciju progesterona. I dalje sam plakala. On nije gledao u mene, već je beležio informacije u protokol.

Pitala sam da li može da mi objasni zašto smatra da bi trebalo da primim terapiju i koliko je neophodna, takođe pitala sam da razmislim prvo o tome. Rekao je da on smatra da je neophodno, da ne mogu da imam apsoluno nikakvih posledica od primljene terapije i da požurim sa odlukom. Bojala sam se. Iz straha, pristala sam, iako nisam dobila potpune informacije. Moj muž nije bio tu – pozvala sam ga telefonom, plačnim glasom i rekla sam mu da se bojim i da nemam poverenje u lekara. Sada shvatam, da upravo informisanost pacijenta od strane lekara, lepo ophođenje i pažnja gradi to poverenje.

Dalje sam na preglede nastavila da odlazim u dom zdravlja. Ne mogu da se požalim na lekarku (mada moram i napomenuti da je to moja daljna rođaka, ili narodski rečeno “preko veze”). Doduše, to su rutinski pregledi, koji se obavljaju u kratkom vremenu, gde nema mesta za priču i sl. Nastavljeno je sa terapijom, osim što su mi prepisane tablete umesto injekcija. Kasnije sam na svoju ruku prestala da ih uzimam, jer sam primetila da se ne osećam dobro, a i uvidevši da je u kraljevačkoj bolnici praksa da se trudnicama prepisuje « utrogestan » bez obzira na neophodnost. Napomenula bih da nisam bila informisana o ishrani, porođaju, niti bilo čemu što prevazilazi okvire ultrazvučnog pregleda, analiza krvi i urina, merenja kilaže, krvnog pritiska i sl.

Uslovi u domu zdravlja su izuzetno loši (vrata toaleta ne mogu da se zatvore, sapuna nema, kao ni alkohola za dezinfekciju ruku; u prostorijama za pauzu (koje se nalaze baš gde je čekaonica za trudnice) zdravstveni radnici puše; u blizini se ne nalazi voda za piće; higijena je na veoma lošem nivou (jedamput se osećao toliko nesnosan smrad u hodnicima, da smo mi trudnice trčale ka toaletu da se ispovraćamo); zidovi tamni, nedovoljno svetlosti, ambijent odaje utisak depresivnog stanja itd.

To su sve važne stvari, koje utiču na to kako se trudnica oseća, pa i osoblje naravno. Primetila sam da je i sam pristup trudnicama jedan od problema.

Moj poslednji pregled u Srbiji je bio u jednoj privatnoj ordinaciji, kada sam se veoma iznenadila ljubaznošću lekara. Razgovarali smo o važnosti pravilne ishrane u trudnoći, objasnio mi je da mogu da «izvalčim» bradavice prstima, kako bih omogućila olakšano dojenje nakon porođaja; rekao mi je da se ne slaže sa savetima svojih kolega da bi trebalo da mirujem, već da budem aktivna i da je to izuzetno važno za zdravu trudnoću i prirodni porođaj. Takođe, smatrao je da sam postupila ispravno prekinuvši sa terapijom, i istakao to kao još jedan od problema u praksi njegovih kolega.

Drugu polovinu trudnoće sam provela u Švajcarskoj, gde sam se porodila i gde i danas živim.

Nisam izabrala lekara, već babicu za obavljanje daljih kontrola u trudnoći. To je jedna babičarska privatna praksa, koja pruža usluge kontrola u trudnoći, kućnog porođaja, postporođajnih kontrola, savetovanja, raznih kurseva i programa za trudnice i roditelje i sl. Naziv prakse je «9.9» , gde prva devetka predstavlja devet meseci trudnoće, tačka porođaj i zatim devet meseci oporavka od porođaja. Prvi susret sa babicom je bio neverovatan. Moj muž i ja smo odmah osetili da je to osoba kojoj bismo verovali i sa kojom bismo podelili najvažniji i najintimniji čin u našem životu.

To je jedna divna osoba, nasmejana, vedra, ljubazna, nežna, veoma iskusna u svom poslu, edukavana na mnogim drugim poljima, kao što su homeopatija, akupunktura, masaža itd. Unutrašnjost prakse je veoma prijatan, prostorije za kontrole sa babicama odaju utisak kućnog ambijenta, sa različitim bojama, puno svetlosti i pozitivne energije. Na svaku kontrolu smo odlazili muž i ja zajedno. I to je veoma važno, on je sve vreme učestvovao u trudnoći i bio pripreman za porođaj. Babica nam je objašnjavala tok prirodnog porođaja: u medicinskom smislu, psihičkom i emotivnom. Odgovarala je na svaku našu nedoumicu.

Drugi deo kontrole je podrazumevao pregled uzorka urina, uzimanje uzorka krvi za slanje u laboratoriju na analizu (rezultate smo dobijali i mi na kućnu adresu i babica), opipavanje stomaka radi procene količine plodove vode i položaja bebe, merenje obima i visine stomaka, merenje krvnog pritiska I otkucaja srca bebe. Kako je trudnoća bila potpuno normalna, a ovde je zvaničan stav da su dovoljna dva ultrazvučna pregleda u trudnoći, nije imalo potrebe za drugim pregledima. Osim što sam jedamput imala nesnosan svrab na koži u toku noći, pa me je babica uputila u kliniku za žene, radi pregleda.

Ono što moram da napomenem je da je sam prijem od strane medicinskih sestara veoma prijatan, da dok smo čekali na foteljama u hodniku, ko god da je prošao (od studenata, preko sestara, babica, higijeničarki, do lekara i ostalih) pozdravio nas je uz osmeh; nakon što je sestra uzela uzorak krvi, predožila nam je da odemo da doručkujemo, pa da se vratimo za pregled. Kada smo se vratili bili smo primljeni u ordinaciju od strane babice, ponudila nas je vodom.

Obavila je pregled na isti način na koji je obavljala i naša babica, bila je takođe veoma prijatna. Zatim nas je zamolila da ostanemo i sačekamo dolazak lekara. Kada je ušla, lekarka se predstavila uz osmeh (inače svi su se predstavili imenom, prezimenom i zvanjem pre pregleda), razgovarala sa nama, obavila ultrazvučni pregled i najavila sestru koja će doći da priključi CTG aparat. Sestra me je nebrojano puta pitala da li mi je udoban položaj, da li želim da mi donese nešto, podmetala jastuk pod noge, podešavala visinu uzglavlja… Zatim je lekarka ponovo došla da očita rezultate, konstatovala je da je sve u redu, zakazala još jednu kontrolu iz predostrožnosti i poželela da mi porođaj kod kuće prođe lepo, tj. da se porodim onako kako i želim.

Kontrole sa našom babicom su se nastavile uobičajeno.

Meni je pomogla da naučim više o svom telu, o svojoj snazi kao žene, o savršenoj harmoniji prirode; mom mužu je takođe pomogla da shvati porođaj, da identifikuje sebe u svemu tome, da nauči kako on može da podpomogne taj proces. Pristali smo da babica koja je tek završila studije i obavljala stručnu praksu pred odlazak na rad u kliniku, prisustvuje kontrolama i porođaju. To je veoma važan momenat, kada babica koja će raditi u bolničkim uslovima ima prilike da prisustvuje kućnom porođaju.

Svi zajedno smo planirali porođaj: opredelili smo se za iznajmljvanje bazena (sve osim iznajmljivanje bazena je pokriveno osnovnim zdravstvenim osiguranjem);

Dobili smo uputstvo šta bi trebalo da pripremimo kod kuće neposredno pre porođaja:

  • karton krvne grupe,
  • dokumenta potrebna za prijavljivanje bebe matičnoj službi,
  • karticu zdravstvenog osiguranja,
  • pripremljenu torbu za bolnicu u slučaju nužde,
  • “jaje” za transport bebe autom,
  • nepromočiv čaršav za krevet,
  • najlonsku zaštitu za pod,
  • korpu sa peškirima različite veličine,
  • garderubu za tokom i nakon porođaja,
  • čiste posude,
  • džakove za smeće,
  • korpu za odlaganje prljavog veša,
  • grejaicu u slučaju nužde,
  • jastuk od koštica višanja ili gumu za grejanje,
  • grožđani šećer,
  • čaj,
  • hranu za sve prisutne,

za bebu:

  • peškiri,
  • pelene,
  • topla garderoba,
  • vunena kapa,
  • toplo ćebe

Kao i šta nam je potrebno nakon porođaja:

  • grudnjak za dojenje,
  • ulošci za grudnjak,
  • ulje za grudi,
  • balzam od matičnjaka i pčelinjeg voska (ili neko prirodno ulje- kokosovo, bademovo…),
  • kiselo mleko (za pravljenje hladnih kompresa za grudi),
  • suvi ubrusi za bebe (koji se umaču u vodu i koriste za čišćenje umesto popularnih vlažnih maramica, a i umeću se u platnene pelene),
  • čaj za porodilje,
  • dovoljno zaliha hrane,
  • planiranje i organizacija pomoći u kući od strane porodice i prijatelja,
  • planiranje očevog odsustva sa posla,
  • neophodna oprema za bebu.

Dobili smo instrukcije o masaži perineuma (međice), koja je veoma važna u trudnoći (preporučuje se da se počne sa masažom 6 nedelja pre porođaja) da bi došlo do lakšeg rastezanja i opuštanja međice i da bi se smanjila verovatnoća pucanja i izbegla potreba za epiziotomijom. Pored masaže, veoma je važna ishrana bogata vitaiminima C i E. Imali smo i pismeno objašnjenje koji su preduslovi za porođaj kod kuće (zdrava trudnica, beba, normalna trudnoća, stabilno socijalno stanje…), u kojim slučajevima je neophodno transportovanje u bolnicu, da se bez nužde i sve dok su majka i beba dobro ne sprovode intervencije i ne ometa porođaj – potpisali smo nas dvoje i babica taj dokument o informisanosti. Isto tako smo napisali dokument sa planom porođaja i našim stavovima u slučaju neophodnog transportovanja u bolnicu.

Smatra se da bi taj dokument trebalo sastaviti uz konsultacije sa lekarom ili babicom (kod koga se obavljaju kontrole) i da bi trebalo predvideti moguće situacije tokom porođaja i izraziti svoj stav (oba partnera), a to bismo predali na prijemu u bolnicu.

Sadržaj:

  • praćenje otkucaja srca bebe (u intervalima ili neprestano),
  • kretanje i menjanje položaja tokom porođaja,
  • biti u kadi za vreme kontrakcija,
  • kao i porođaj u vodi,
  • stav o epiziotomiji,
  • vaginalnom pregledu (da li je potrebno pitati za dozvolu ili ne),
  • bušenje vodenjaka,
  • lekovi protiv bolova (da li i u kom slučaju je za vas prihvatljiva primena i koje su mogućnosti dostupne),
  • način porađanja (krevet, pod, kada),
  • presecanje pupčane vrpce,
  • kako postupati sa bebom nakon rođenja (kontakt sa majkom i ocem,  odlaganje pregleda),
  • aktivno ili pasivno porađanje placente,
  • odluka roditelja po pitanju vitamina K (davanje preventivno ili samo kada postoje indikacije za to),
  • primena Syntocinon-a ( i drugo);
  • ko prisustvuje porođaju,
  • ko ima koju ulogu,
  • šta mi je potrebno, šta mi je važno, šta želim…

Dobili smo informacije o skriningu novorođenčeta (uzorak krvi koji babica uzima iz stopala bebe).

Takoreći, bili smo temeljno informisani o svemu i to je pomoglo da se osećamo sigurnije.

Odabrali smo kliniku za žene (na osnovu preporuke babice) u slučaju da bude neophodno obaviti porođaj u bolnici. Bili smo registrovani kod njih i babica je bila dužna da ih obavesti kada porođaj otpočne, kako bi bili u prirpravnosti u slučaju nužde (takođe su unapred imali potrebne informacije). To je neophodna saradnja između bolnica, babica koje obavljaju kućne porođaje i kuća za prirodni porođaj, kako bi se porodilji i bebi obezbedila adekvatna nega i izbegle potencijalne neželjene komplikacije. Svi oni rade isti posao, u različitim okolnostima, a sve to u službi roditelja i beba.

Poslednje kontrole smo obavljali kod nas.

Babice su dolazile, pile smo čaj, razgovarale, smejale se, pregledale bi me i otišle. Tri nedelje pre predviđenog termina za porođaj babica nam je donela

  • bazen (uključujući pumpu za naduvavanje bazena, pumpu za pražnjenje vode iz bazena, crevo za vodu, adapter za slavinu, higijensku foliju za bazen i cedilo za odstranjivanje fekalija iz bazena tokom porođaja), kao I ostali neophodni materijal za porođaj.

Babica mi je objasnila da ću tokom porođaja prolaziti kroz različite faze i da je sasvim prihvatljivo da budem agresivna, gruba, da ispuštam krike, da je isto tako moguće da opsujem ili bilo šta drugo. Pored toga, prilikom napona dolazi do pražnjenja creva i bešike, da je to isto tako normalna i neizbežna pojava I da će se ona pobrinuti da sve to očisti. Podvukla je da ništa ne zadržavam u sebi, niti da se ustručavam I da su svi oni tu da služe meni; da sam ja glavna i najvažnija; da ja vodim porođaj, oni su tu da me prate, pomognu i olakšaju koliko je to moguće.

Tokom cele trudnoće imali smo njen broj telefona i mail adresu da je kontaktiramo kad god imamo potrebu.

POROĐAJ

Porođaj je krenuo tri dana nakon procenjenog termina. Bilo je malo nezgodno vreme –  četvrtak uveče, nakon naporne nedelje. Nisam imala strah od porođaja- verovala sam sebi, prirodi, babici. Moj muž je pozvao babicu oko ponoći, dok sam se ja njihala na krevetu usled bolova. Pitala je da li bi mi bilo lakše da odmah dođu ili da nastavimo da komuniciramo telefonom. Rekla sam da bih volela da dođu. U međuvremenu je moj muž napunio bazen vodom, ja sam skinula svu garderobu sa sebe i ušla u bazen.

Ubrzo su i babice stigle – Nadia (glavna babica) i Elian (babica na praksi, pred kojom je uspešna karijera). Bile su tihe, neprimetne, a opet svim svojim bićem i svom svojom energijom prisutne. Osećala sam potrebu za medom, sveže ceđenim sokom od pomorandže i vodom – njih troje su mi prinosili sve što sam tražila. Bila sam u bazenu, pa sam izlazila, išla do sofe, pa do kupatila i tako u krug. Međutim, najviše vremena sam provela u bazenu i voda mi je ublažavala bolove. Zamolila sam ih da isključe svetlo.

Muž je upalio sveće. Brinuo je, osećao se nemoćno. Kasnije mi je rekao da je bio ljut na prirodu zato što žena mora da prolazi na taj način kroz porođaj.

Babica mu je predložila da malo odspava, kako bi imao energije za kasnije kada bude mnogo potrebnije, ali nije mogao. Ja nisam želela da pričam, da budem pitana, dodirivana. Imala sam potrebu da budem skoncentrisana na taj trenutak i da maksimalno uspostavim kontakt sa samom sobom i bebom. Nekako sam imala osećaj kao da je to nešto poznato meni, a ne da doživljavam prvi put. Znala sam šta i kako treba. Nisam očekivala ničije instrukcije. U vodi sam uspostavila ritam pokreta i vibriranja grlom i usnama, tako da uspem da se nosim sa kontrakcijama.

Babica me je jedamput na početku pitala da obavi vaginalni pregled i izmeri koliko se grlić materice otvorio, a onda sam ja sama vođena svojim osećajima pitala da proverava. Otkucaje bebinog srca je merila nežno i neprimetno. Dolivali su toplu vodu, masirali su mi leđa, govorile su nežno «bravo, veoma dobro to radiš» i to mi je mnogo značilo, dodatno mi je dalo osećaj moći.

Muž je pripremao čaj. Nešto što mi je posebno pomoglo je kada bi babice na mokar mali peškir nakapale eterično ulje grejpfruta i stavile mi na lice. Imala sam osećaj kao da se budim iz mrtvih, kao da odjednom dobijam neverovatnu snagu.

Njih troje su bile osobe kojima sam beskrajno verovala, pred kojima se ni jednog momenta nisam ustručavala, niti stidela. Rekla bih voda , a Elian je prinosila čašu i držala je dok pijem. Zatim bih rekla «kiseonik », a ona bi otvarala prozor. Bila sam umorna. U međuvremenu je sasvim tiho pristigla i treća babica. Zahtevala sam da mi obećaju, da će mi pomoći da odem u krevet da spavam čim se beba rodi. Pratila sam napone i u skladu sa njima se napinjala. Grlila sam babice, muža, stiskala ih…

U 8:18 babica mi je dala 7 globula «coffea arabica» , četvoronoške sam bila u vodi i počela sam jako da se napinjem. Babica me je samo pitala da li imam napone ili ne, jer sam počela da se napinjem i bez napona – samo sam želela da se što pre završi. Bolovi su postali jaki, imala sam osećaj kao da mi gori koža u vaginalnom delu. Pitala me je da li se slažem da mi naprska u nos syntocinon sprej (to je sintetički oblik prirodnog hormona oksitocina) i tako podstakne kontrakcije materice. Pristala sam.

U 8:24 je naprskala dva puta. Zatim sam dobila jak napon, napela sam se i u 8:26 beba je skliznula u vodu. Podigla sam je u naručje. Imala sam neopisivu potrebu da podelim taj trenutak sa mužem. Prinula sam je k njemu. Zaista je to osećaj koji je teško opisati rečima.

Bila sam presrećna. Osećala sam njeno disanje.

Babice su prinele zagrejane peškire za bebu i mene. Sa bebom u naručju, uz pomoć dragih osoba, otišla sam do kreveta, a onda je i beba zaplakala. Više nisam bila umorna, ni pospana. Konstatovali smo da je devojčica, iako smo tokom trudnoće mislili da je dečak. Imala sam jaku želju da taj trenutak podelim sa roditeljima – pozvala sam ih telefonom.

Valeria je našla put do dojke i počela da sisa. Ime sam odabrala u tom trenutku dok sam gledala u nju. Ustanovile su normalno disanje bebe, normalnu boju, opšte stanje i sl. Pupčana vrpca je prestala da pulsira, a onda je moj muž presekao. Zatim smo nas troje ležali tako pripijeni jedno uz drugo i uživali u radosti koju smo osećali. Probala sam da se nakašljem, ali kontrakcije za porođaj posteljice nisu  nastupile. Moj muž je preuzeo bebu na svoje grudi, a ja sam otišla do stolice za porođaj (Maya stolica) kako bih pokušala da porodim placentu. Nije išlo. Ponovo sam dobila syntocinon sprej. Babica je predložila da pokušam da odem do toaleta da ispraznim bešiku, međutim nisam mogla da se opustim da mokrim. Pozvala sam je da uđe da mi pomogne, međutim nije vredelo. Otišla sam ponovo do kreveta, i pristala da babica upotrebi urinarni kateter kako bi pomogla pražnjenje.

Potpomognuta kontrakcijama, porodila sam placentu. To je bio osećaj olakšanja, kao da je sa placentom otpušten veliki teret sa mene. Veoma sam se prijatno osećala. Bila sam u polusedećem položaju u krevetu, sa bebom u naručju. Muž je pripremio doručak za sve, a ja sam imala posebne želje- kao npr.sladoled.

Babica mi je davala uputstva o pravilnom postavljanju bebe na dojku. Iako sam se poprilično informisala o dojenju tokom trudnoće, u tom trenutku kao da sam sve to zaboravila i bojala sam se da je beba gladna, da ja nisam u stanju da je nahranim. U tom trenutku da nije bilo babice, naterala bih muža da ode da kupi mlečnu formulu da nahranimo bebu. Babica je rekla da moja beba ima moje mleko i da joj ništa osim toga nije potrebno. beskrajno sam joj zahvalna na podršci u tom ključnom momentu.

Pregledale su placentu i ustanovile da je cela, a zatim je ostavile u frižider, kako bi nam sledećeg dana pokazale kako izgleda i objasnile detaljno o njenom značaju. U međuvremenu su pregledale bebu i ocenile ocenom 10. Odabrali smo garderobu za bebu (od vune i svile) i muž je zajedno sa babicom obukao bebu. Nadia je otišla u obližnju apoteku da kupi pumpu za izmlazanje, kako bih stimulisala prizvodnju mleka, jer je beba spavala. Pomogla mi je da se istuširam, a beba je za to vreme spavala u naručju tate.

Dobila sam neophodna sredstva za negu i higijenu u prvim nedeljama (higijenske uloške, vatu, tupfere, jednokratni veš, balzam za grudi, irigator, jod, sprej od nevena, obloge od arnike i kantariona, globuli kamilice i arnike…).

Naše babice su otišle u tri popodne. Porođaj je trajao manje od deset sati (od prvih kontrakcija, pa do rođenja bebe). Nas troje smo ostali da spavamo. Beba je spavala pored nas, osećali smo da bi bilo neprirodno da je odvojimo od nas. Noć je bila teška. Plakala je, a mi smo bili uplašeni da li je gladna ili je nešto boli. Zvali smo babicu u sred noći da je pitamo da li bi trebalo otići hitno po humanu formulu i šta bi još trebalo da uradimo. Objašnjavala nam je nema razloga za brigu, da beba nije gladna, jer ima dovoljno zaliha i da joj je potreban kontakt sa nama.

Nastavili smo sa nošenjem, ljuljanjem, pevanjem i onda smo zaspali u polusedećem položaju.

NAKON POROĐAJA

Prva četiri dana nas je babica obilazila svakog dana, u trjanju od sat ipo do dva sata. Beba i ja bismo ležale u krevetu, a ona bi došla i sela pored nas na krevet ili na pod. Prvo bi me pitala kako se osećam (u protokol bi zabeležila utisak o mom i muževljevom psihičkom stanju, energiji itd.), zatim bi pitala šta smo jeli (napomenula bi nam da je potrebno da imamo dva topla obroka tokom dana), kako smo spavali i saslušala nas šta mi imamo da kažemo i pitamo. Nakon toga bi mi pregledala gudi, pomogla oko dojenja i pronalaženja udobnog položaja tokom dojenja. Rekla mi je da iskoristim da spavam na stomaku ako želim, dok mleko u grudima ne nadođe. Onda bi me pregledala vaginalno, opipavala matericu, zajedno bismo radile vežbu disanja za aktivaciju slabinsko-karlične regije. Masirala mi je stomak. Na kraju bi pregledala bebu, pitala bi da li treba nešto da mi prinese i odlazila bi. Posebno je isticala da je mnogo važno da u prvim danima mirujem – krevet, frižider, toalet i ništa više. Bili smo sami i to mi je vrlo značilo. Mislim da je privatnost i mir u prvim danima mnogo važna i da bi svi trebalo da poštuju to i sačekaju neko vreme sa posetom.

Porodilje moraju da iskažu jasno svoj stav prema tome. U tim danima nema vremena ni volje za bilo čim osim za prilagođavanje novoj situaciji, oporavak, odmaranje, dojenje… Bilo bi lepo da kada odemo u posetu porodilji ne očekujemo posluženje, već pitamo da li bi trebalo otići u nabavku, oprati sudove, skuvati ili bilo kakva druga pomoć.

Nakon ta četiri dana posete su bile svakog drugog dana, a onda sve ređe, u zavisnosti od naših potreba (ukupno smo imali pravo na 16 kontrola sa babicom nakon porođaja i 3 savetovanja o dojenju sa njom koja možemo da iskoristimo bilo kada). Bebu smo kupali prvi put nakon nedelju dana, uz pomoć babice i dalje smo nastavili sa kupanjem otprilike jednom nedeljno. Moja majka je došla nakon deset dana i sve je bilo lakše. Kako je bilo divno osetiti pažnju, brigu… Kada bismo nas dvoje bili iscrpljeni od ljuljanja bebe do pola noći, ona bi je uzela, a nama rekla da spavamo. Kuvala je moja omiljena jela. Delila sa mnom iskustva. Učila me majčinstvu.

Dalje kontrole sa babicom su dobile drugačiji oblik. Informisala nas je o postporođajnoj depresiji kod majke, ali i kod oca. Dala nam je uputstva o izmlazanju i načinu čuvanja majčinog mleka u slučaju potrebe za odsustvom; zatim meni upute o pravilnom položaju tela tokom raznih aktivnosti (ležanja, ustajanja sa kreveta, prepovijanja bebe, pranja zuba, sedenja na toaletu, dojenja, podizanja stvari itd.); aktivianju karličnog dna; postporođajnoj gimnastici… Savetovali smo se oko ponovnih seksualnih odnosa nakon porođaja. Dobili smo i adrese raznih klubova za rodielje i decu, savetovališta za roditelje i sl. I naglasila je da je veoma bitan kontakt sa drugim roditeljima, sa psihološkog aspekta.

Na prvi pregled kod pedijatra smo otišli nakon tri nedelje. To je takođe veoma prijatna lekarka, koja poštuje roditelje i decu. Na svakoj kontroli smo razgovarali sa njom o poteškoćama roditeljstva, dobijali smo savete i podršku. Sa pažnjom se ophodi prema detetu i ostvaruje veoma dobar kontakt sa njim.

Radovali smo se kontrolama.

Bila sam privilegovana što sam imala sve te uslove. Nemam nikakvih telesnih, ni psihičkih posledica od porođaja. Veoma me rastuži svaki put kada čujem loša iskustva sa porođaja i želim da svaka žena ima sve uslove za porođaj kakve sam ja imala. Očevima se, takođe, mora dati prostora za ostvarivanje uloge koja im pripada. Novorođenčetu je potreban osećaj sigurnosti u naručju svoje majke i oca. Majčino mleko je hrana koja je prirodno predodređena za bebu i to se mora uvažiti.

Babička profesija je jedan od najhumanijih poziva. To su divne hrabre žene. Moramo im verovati. Nemojmo im oduzimati moć.

Akušeri su ključni u situacijama kada porođaj nije izvodljiv prirodnim tokom. Oni spašavaju živote. Idealno mesto za porođaj je ono gde se žena oseća bezbedno i prijatno, uz prisustvo ljudi u koje ima

poverenje. Svaka žena ima pravo da odluči gde i kako će se porađati. Svakoj ženi se mora omogućiti, gde god se porađala, adekvatna zaštita, nega i podrška.

Volela bih da se uslovi za porođaj poboljšaju za sve žene i zato delim svoje iskustvo. Moramo se ujediniti i boriti za svaku majku i bebu.

Nevena, 25 godina, majka osmomesečne bebe
Fribourg, 1.8.2017.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.