Čim u vezi nešto krene naopako, hteli to ili ne, intenzivnije razmišljate o prirodi svog partnerskog odnosa. Šta znači uspešan brak i kako drugome na pravi način pokazati ljubav? Poslušajte naše savete...

Dok u vezi cvetaju ruže, partneri nisu skloni preteranom razmišljanju i analizi i stvari prihvataju zdravo za gotovo. Onog momenta kad se pojave prvi problemi, sledi faza preispitivanja: da li ste dobili ono što sto očekivali od braka ili veze, dajete li se i sami dovoljno u odnosu, da li ste sigurni da je partner pored koga se svako jutro budite zaista onaj pravi, najbolji za vas? Da li je on zadovoljan svojim izborom?

Bračna politika

Brak kao institucija sve više gubi na snazi. Prema statistikama, u Srbiji se svaki peti brak raspadne. Danas više nije neobično čuti da je žena otišla od supruga kao što je to nekad bilo. Ni okolina više nije tako osuđivački nastrojena prema tome, iako ne treba zanemariti činjenicu da mnogi prerano odustaju od braka i ne bore se za njegov opstanak.

Danas se shvatanje promenilo: normalno je da dvoje ljudi pre braka živi zajedno kako bi se bolje upoznali, a drugačije se gleda i na to da pojedinac koji nije zadovoljan odnosom iz njega i izađe.

To je, grubo rečeno, jedna bračna ili partnerska politika koja je postala opštevažeća. Zar je moguće da su naši preci bili mudriji od nas kad se nisu toliko često razvodili? Možda su bili tolerantniji? Ili nisu imali tolika očekivanja? Ili je verovatnije ipak bila stvar u tome da nisu imali toliko mogućnosti.

Bilo kako bilo, ljubav je, bez obzira na to da li je bračna ili vanbračna, partnerska, roditeljska ili prijateljska, nešto za šta se vredi potruditi.

U današnje vreme, kad su mnogi ljudi pritisnuti svakodnevnim problemima, prvenstveno onim egzistencijalnim, partnerski odnosi često su, izgleda, zapostavljeni. Mnogi smatraju kako se ljubav u braku i dugogodišnjoj vezi sama po sebi podrazumeva. Korak po korak, odnos dvoje ljudi neretko se, a da toga zapravo nisu ni svesni, pretvori u rutinu ili, bolje rečeno, naviku bez koje oboje ne znaju da žive, ali s njom nisu ni preterano zadovoljni. Da li ste i vi davno zaboravili ono osećanje zanesenosti koje vas je držalo u prvim danima veze? Da li vam nedostaje? Da li smatrate da zaslužujete više? Želite li više? U razgovoru sa psihologom Ljubicom Uvodić-Vranić pokušali smo da objasnimo kako su se s promenom našeg života, standarda i shvatanja promenila i naša očekivanja u ljubavi, kao i kako, bez imalo ulepšavanja, izgleda dobar partnerski odnos.

Svaki odnos prolazi kroz nekoliko faza. Koje su to faze?

Prva faza je faza zaljubljenosti – „Konačno sam našla pravog!“ To oduševljenje koje postoji na početku u svakom odnosu vremenom se smanjuje. Obično se dogodi da se pre smanji kod jednog nego kod drugog partnera i onda veza ulazi u drugu fazu koju ja nazivam „A gde si ti?“ To znači da jedna strana postaje nezadovoljna i krene s optužbama „Stalno si na poslu!“, „Zar svaku nedelju moramo kod tvojih na ručak?“ i sličnim, dok se druga strana, kad početni zanos splasne, vraća roditeljima, profesiji, hobiju, prijateljima... svemu što ju je i pre interesovalo. Toj osobi više nije najvažniji jedino odnos s partnerom, koji sad ne zaokuplja svu pažnju kao što je to bilo na početku.

U uspešnim partnerskim vezama nakon svake faze sledi faza prilagođavanja. Nakon faze zaljubljenosti gradi se zreli partnerski odnos u kojem se partner prihvata bez lažne krune, onakav kakav jeste, ili se ulazi u novu fazu: male svađe, potom velike svađe pa, ako u fazi prilagođavanja nisu uspeli da pomire razlike, i do krize. Mnogi ljudi očekuju da će prva faza večno da traje, ali, ako s nekom osobom želite da gradite odnos, morate da prihvatite činjenicu da ta prva faza ne pruža realnu sliku, da osoba koju idealizujete nije bez mane, baš kao što niste ni vi sami. U dobrim partnerskim odnosima nikad ne dolazi do faze velikih svađa jer partneri ne dopuštaju da vreme provedeno u svađi predugo traje, već rešavaju svoje probleme.

Zašto danas brak kao institucija slabi pa se sve više parova razvodi? Da li je problem u prevelikim očekivanjima, manjku tolerancije
ili nečem trećem?

Generacije pre nas živele su skromnije, pa su i njihovi „apetiti“ bili manji. Danas većina ljudi ima dva mobilna telefona, deset pari pantalona ili sukanja koje im nisu potrebne, previše cipela i posuđa... većina ljudi živi tobože dobrim, ali lažnim standardom. Što više imate, više i očekujete. Danas ljudi nisu naviknuti na pritisak u porodici, pa agresija koja se javlja zbog nezadovoljstva povećanih aspiracija dolazi do izražaja s jedne strane u vršnjačkoj agresiji, a s druge u snovima, nadanjima i želji da se na brzinu postigne veliki uspeh i ostvari sreća. Kad to, naravno, izostane, čovek je razočaran i uopšte ne vidi krivca u sebi, već u drugoj osobi, pa panično traži „bolje rešenje“, drugog partnera, trećeg...

Meni je uvek žao kad mi osoba dođe i kaže: „Znate, kad bolje razmislim, moj prvi suprug (ili supruga) bio je najbolji.“ Očekivanja su velika jer je standard veći, način vaspitaja liberalniji i jer smo „bombardovani“ jednim sistemom vrednosti koji govori da moramo da mislimo samo na sebe, na svoja zadovoljstva, zabavu... Živimo u društvu u kojem su razonoda i uživanje postali „zlatno tele“. Zaboravili smo trud, napor i činjenicu da je srećna osoba ona koja se pomučila oko nečega. Mnogi misle da je sreća nešto što se podrazumeva i što pada s neba. Tako je i u partnerskom odnosu: mnogi očekuju da će ih partner sam po sebi usrećiti.

Može li zaljubljenost potrajati ceo život?

Mnogi ljudi brkaju ljubav i partnerski odnos. Ljubav je osećanje u srcu, a partnerski odnos je vrlo često preduzeće u kojem je potrebno „odraditi“ poslove oko finansija, čišćenje, kuvanje, vaspitanje dece, intimne odnose... To je jedna složena stvar u kojoj ima hiljadu i jedan element na koji treba pripaziti kako bi se to što se ima unapredilo, organizovalo, uskladilo i kako bismo s drugom osobom pronašli zajednički jezik. Zaljubljenost je zanos koji postoji kad se dvoje ljudi nađu - to je samo iskra, a ono što će se posle dogoditi i kako da se od te svečane haljine napravi svakodnevna odeća, zahteva veliku veštinu.

Osim onog što ste već spomenuli, manjka tolerancije i prevelikih očekivanja, u čemu ljudi najčešće greše kad je partnerski odnos u pitanju?

Često brkaju ljubav sa posesivnošću, a to nema nikakve veze jedno s drugim. Ako žena voli partnera, onda joj mora biti drago što on, na primer, odlazi na fudbalsku utakmicu s društvom, što ima hobi, druži se s prijateljima...

Često ljubav i partnerske odnose poistovećuju i sa zavisnošću pa možete čuti „Ne mogu bez tebe”,
„Ti si čovek mog života”...

Partneri se neumereno oslanjaju jedno na drugo, tako da onaj drugi, na koga se oslanja, ne može da „nosi“ oboje. U odnosima često ne znaju dovoljno da podupiru jedno drugo, nego su posesivni. Takođe, partneri vode i ratove u vezi, na primer oko toga čija je karijera važnija, čiji su roditelji brižniji, čija su shvatanja bolja...

Ljudi su nesamostalni, često vezani za roditelje, koji se takođe uključuju u taj „rat“. Iskustvo pokazuje da se partneri najčešće razilaze zbog vrlo jednostavnih stvari. Sukobi su česti zbog toga što parovi ne znaju kako da usklade zajedničko vreme.

Na primer, muškarac želi vikendom da se odmara, a žena bi htela svoje slobodno vreme da provede u prirodi ili sa prijateljima. Takođe, jedno od njih voli more, a drugo bi radije vreme provodilo planinareći. U prvoj fazi odnosa ne razmišljamo o tome koliko je važno imati zajedničke interese.

Da li to znači da treba birati partnere koji su nam slični u svemu?

Postoji jedna stara poslovica: Kumi se daleko, ženi se blizu. Pri tom se ne misli na „blizu“ u geografskom smislu, već na bliskost u životnim stavovima i pogledima. Postoje dva scenarija kad se nađu dve različite osobe: jedan je da se prilagode, da imaju dva stava, ali su međusobno tolerantni; a drugi je način da jedna osoba drugu jednostavno „proguta“ i privoli na svoju stranu.

Postoje uspešni odnosi u kojima se neko odrekne mnogo toga „svog“ i postane druga polovina onog drugog, odnosno jednostavno se uklopi i to može da potraje i ceo život.

Međutim, ja bih dodala misao koja će ukratko dati osnovni odgovor: ukoliko svako od dvoje ljudi koji su u nekakvom odnosu ne uspe da sačuva deo sebe, taj odnos nema smisla.

Šta je to uspešan odnos?

Postoji jedna stara poslovica: Kumi se daleko, ženi se blizu. Pri tom se ne misli na „blizu“ u geografskom smislu, već na bliskost u životnim stavovima i pogledima. Postoje dva scenarija kad se nađu dve različite osobe: jedan je da se prilagode, da imaju dva stava, ali su međusobno tolerantni; a drugi je način da jedna osoba drugu jednostavno „proguta“ i privoli na svoju stranu.

Postoje uspešni odnosi u kojima se neko odrekne mnogo toga „svog“ i postane druga polovina onog drugog, odnosno jednostavno se uklopi i to može da potraje i ceo život.

Međutim, ja bih dodala misao koja će ukratko dati osnovni odgovor: ukoliko svako od dvoje ljudi koji su u nekakvom odnosu ne uspe da sačuva deo sebe, taj odnos nema smisla.

Kako biramo partnera?

Postoji više kriterijuma po kojima biramo partnere, ali i oni nas. Na primer, mnogima će se svideti osobe koje su po nekim kriterijumima slične njihovim roditeljima ili partneru. Drugi pak biraju suprotno, prema načelu negativnog izbora, odnosno ne žele partnera koji ih podseća na oca, majku, bivšeg... I neverbalna komunikacija je u velikoj meri važna pri uspostavljanju odnosa. Kako se ponašaju muškarci kad zavode, a kako žene?

Prema nekim istraživanjima, muškarac, kad primeti ženu koja mu se sviđa, stane uspravno, uvuče stomak, popravi košulju i pogleda na sat, a žena pak, ako joj se neki muškarac sviđa, najčešće zamahne kosom ili makne kosu s lica, te prekrsti noge u njegovom smeru. Možda vam to izgleda neverovatno, ali te reakcije događaju se nesvesno.

Izvor: b92.net