Priča o dojenju 66 – Amanda vam šalje podršku da istrajete u dojenju

U ovoj rubrici obično objavljujem vaša iskustva sa dojenjem. U njoj su priče naših mama koje su tražile savet i na neki način bile u kontaktu samnom ali ovaj put prenosim vam životnu priču tj isksustvo sa dojenjem majke Amande koja boluje od ALS-a (Lu Gering – sećate se onog ledenog izazova od prošle godine) i koja je pored svega prošla kroz dojenje uspešno. Ovo je jedna hrabra majka koja želi da podeli sa svima svoje iskustvo i da vas ohrabri da se borite i ne odustajete lako. 

Možda sam negde malo omanula nisam uspela da nađem odgovarajuć izraz za medicinske termine ali tu je suština.

Uz Amandinu dozvolu da njen FB post prevedem i objavim na sajtu i podelim po FB prenosim vam delić njenog života da ga i sami podelite dalje:

Niko nije znao da li ću moći. Moji doktori nisu kogli da pronađu ni jedan slučaj poput mog. Kao što sam znala da ću roditi zdravo terminsko dete znala sam da ću biti u stanju dojiti svoje dete.

U martu 2014 posetila sam neurologa kako bi pre zasnivanja porodice isključili mogućnost da je ALS (Lu Gering) krivac za grčeve u mišićima. Znala sam da se najverovatnije radi o ALS-u kao što je to bilo i kod moje mame, bake i ostalih članova porodice koji su od njega umrli; ali ja imam samo 29 godina. Dve nedelje pre nego što sam dobila rezulte testa genetskih oboljenja koji je potvrdio da imam ALS saznala sam da sam trudna.

Od nekoga ko je učestvovao na trkama, radio u laboratoriji i gasio požare došla sam za 5 meseci do toga da nisam bila u stanju da pomerim ništa osim svoje glave. Moji divni doktori su pažljivo pratili moje stanje. Kada sam bila u dvadesetčetvrtoj nedelji odlučili su da me hospitalizuju. U bolnici sam bila naredna četiri meseca sve do rođenja naše predivne zdrave devojčice u 39-toj nedelji. Porođena sam carskim rezom. Moj neurolog nije znao kako će moje telo reagovati na veliku operaciju kakav je carski rez i da li ću preživeti da je uopšte vidim.

Amanda

Istog trenutka kada sam odvežena u svoju sobu moja devojčica (Peanut) stavljena je na moje grudi. Bila sam blagoslovena njenim znanjem da zna šta treba da radi. Medicinske sestre sa kojima sam se sprijateljila predhodnih meseci znale su koliko je za mene bilo važno da dojim. Bile su odlučne da mi pomognu da svojoj devojčici dam taj poklon.

Nakon što sam otpuštena sa odeljenja za porođaje prešla sam u svoju sobu na MICU odelenje. Načelnik odeljenja je bio toliko dobar da je pronašao volontere koji su se brinuli o Peanut i meni kako bi je dojila u sobi jer ne mogu da odlazim u zasebnu prostoriju radi podoja. Mnogo sam zahvalna što mi je pružena prilika da provodimo zajedno svaki trenutak u danu jer na ovom odelenju nije dozvoljen boravak deci.

Sestra koja je brinula o mojoj Peanut bila je neverovatna. Pronalazila je način da je namesti za podoj dok sam ja ležala u krevetu. Laktacijska sestra me posećivala svakog dana. Obe sestre su mi rekle da imam mnogo sreće što se moja ćerka tako lepo namešta za podoj. Peanut ima „staru dušu“ jednostavno zna šta treba da radi kako bi sve bilo u redu.

Imala sam muke par dana sa ranicama i osetljivim bradavicama. Nastavili smo dalje. Sestra je bila oduševljena kako mi je svakim danom proizvodnja mleka radla. Nisam shvatala njeno oduševljenje jer nisam imala nikakve sumnje da li ću moći dojiti.

Nedelju dana pre nego što smo puštene kući pokazale su mojoj porodici kako da nameštaju bebu za podoj. Mogu samo da zamislim koliko je bilo čudno mojim tetkama da dodiruju moje grudi ali one su to radile iz ljubavi prema meni i mojoj devojčici. Postavljale su je za podoj koristeći jastuke i ćebad da je podupru. Imale su strpljenja i da je drže na gornjoj dojci kada sam ležala na strani. Kada je malo porasla nije dozvoljavala takav podoj pa sam morala da se okrećem sa strane na stranu.

Jako važan cilj koji sam imala je bio da izdajam i zamrznem što više svog mlekada joj ga ostavim da ga ima kada mene više ne bude bilo. Kako bi ga ostvarila krenula sam sa izdajanjem mleka. Pravi izazov je bila upotreba izdajalice u ležećem položaju. Probali smo više načina, grešili ali smo pronašli način koji koji koristim već deset meseci. Dve osobe drže izdajalice na mojim dojkama. Kada se napune uz pomoć igli sa cevčicama mleko se prebaci u flašice za skladištenje. Imala sam sreće i napunila sam ceo zamrzivač mleka.

Kao i sve majke imala sam problema sa ragadama. Peanut je postala jako radoznala i imala je potrebu da gleda sve prisutne oko sebe jer iz sigurnosnih razloga nismo nikada ostajale same. Volela je da okreće glavu svakih par minuta i to sve sa dojkom u ustima. Imala sam i problem sa mlečnim blisterom. Moja ishrana preko sonde je oslabila pa sam imala problema sa padom količine mleka. Nikada se od toga nisam oporavila iako smo povećali kaloriski unos. Stavljali smo joj čarapice na ruke kako bi je sprečili u diranju mojih cevi za disanje ali te male ruke su tako brze! Najteža odluka mi je bila da prestanem da dojim kada je dobila zubiće. Jednostavno bi me ugrizla a nisam imala način da je naučim da me to boli. Nisam imala odgovarajući refleks za to. Do momenta kada sam bila u mogućnosti da iskucam nešto na kompjuteru već bi bilo kasno; već bi krvarila. Sada kada isključivo izdajam moje bradavice postaju preosetljive. Odlažem uzimanje lekova protiv bolova kako ne bi morala da bacam svoje mleko. Ja ne mogu da brinem o svojoj ćerki ali joj mogu dati na poklon svoje mleko. Nastaviću sa tim sve dok ga moje telo bude proizvodilo.

Kao prvorotka, a uz to i paralizovana majka, veoma me brinulo to da li će ona znati ko sam ja bila. U prvom mesecu osećala sam se kao krava. Nisam bila u stanju da je utešim kada je plakala, da joj promenim pelenu ili da je presvučem. Članovi moje porodice radili su sve to. Viđala sam je samo za hranjenje. Kako je vreme prolazilo pronalazila sam način da se povežemo. Puštala sam joj Diznijeve pesmice, igrale smo igrice sa zvukovima životilnja i zajedno gledale video snimke sa znakovnim jezikom na mom kompjuteru kojeg kontrolišem očima. Ona bi sela na moj krevet i igrala se. Sada znam da ona zna ko sam ja i da me voli. Maše mi i pokazuje na mene kada je u blizini. Kada je neko pita „Gde je mama?“ ona pogleda ka meni. Najlepša je to kada me pogleda i nasmeje se svojim širokim osmehom nakon buđenja ili kada me ugleda u toku dana.

Nisam baš zamišljala svoj život sa ALS-om. Nemogućnost da budem majka kakva sam želela da budem mi slama srce. Moja duša pati jer ona neće imati majku još dugo i što će rasti bez mene. Ali sve se to dešava sa razlogom i drago mi je što ću kao anđeo biti uvek tu pored nje.

Molim vas podelite ovo sa nekim ko razmišlja o prestanku dojenja da im da snagu da shvate da se sve prepreke mogu prevazići!

izvor: facebook.com
prevod: Tereza Miljković
vaša savetnica za dojenje
urednica sajta www.superbeba.com

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

error: