prica o dojenjuMoja prica o dojenju

Prvo dete sam rodila avgusta 2010. u Srbiji, dečak, veliki, snažan, lep, zdrav… Čim su mi ga doneli, on je počeo da sisa, onako instiktivno, kao da tačno zna šta treba da radi. I on i ja.

Grudi su mi u bolnici bile ogromne, tvrde, crvene sa dve ploce s donje strane bradavice. Išla sam u školu za trudnice, učile su me kako da se masiram, ali ja to nisam mogla. Em što je drugačije masirati dojku bez mleka, em sto MNOOOGOOO boli.

U bolnici sam srela dve “sestre za mleko”. Jedna gruba, loš pristup, kad je uzela da me izmasira, pala sam na krevet od bola. Druga me je jedva ubedila da je pustim da me izmasira. I drago mi je sto me ubedila jer mi je svanulo.

Kad je bebac imao 3,5 meseca ja sam se probudila sa izduvanim grudima. Prvi put za 3,5 meseca mi nije mleko šikljalo iz grudi čim skinem brus i nisu bile tvrde i nabrekle. I moj zaključak je bio – nemam mleka, daj dohranu.

Tokom dojenja beba je prvog meseca dobila 1700 gr, drugog 1100, treceg 800.

Tako se završilo dojenje prvog deteta. Nisam znala nista. Nisam znala da laktacija treba da se uspostavi, da ne postoji slabo mleko, da se laktacija može poboljšati na mnogo načina…

Drugo dete, oktobar 2015., rođen na zapadu. Rođen u 37.nedelji, bio na kiseoniku 3 dana, 10 dana ne neonatologiji. Mleko, o kom nikad nisam razmišljala preterano, nikako da nadođe. Prolazi prvi, drugi, treći dan od porođaja, mleka ni kap. Mene počinje panika da hvata. Moja beba kojoj je sad kolostrum potrebniji nego ikad ne može da ga dobije jer ja nemam mleka.

Počinjem u panici da intervjuisem prijateljice kad je kojoj krenulo mleko. Nekoj prvi dan, nekoj treći, nekoj sedmi. Dobro, ima nade za mene. Dobijam savete šta jesti i piti. Pravac prodavnica: žito, pivo, crveni sokovi, sok od jabuke, čaj za dojilje, voda. Red jednog, red drugog… U roku od par sati grudi ogromne, mleko curi… Masaža, pumpica, tuširanje. Na tri sata. Ujutru odnosim prvo mleko bebici.

Jednu noć nisam mogla da se probudim. Preskočena pumpica. Budim se ujutru i shvatam da ako sad uzmem pumpicu u ruke i izmuzem se (ja koristim taj izraz, neko izmazam, neko izmlazam; ne znam sta je pravilno, ali meni je najlogicnije izmuzam se) sledeće mleko je  sata, a ako odmah krenem u bolnicu ima šanse da podojim bebicu.

Krećem, grudi kao kamen. Sestra me pita kad sam se izmuzla, ja kazem. Ona počinje da me grdi i da mi govori kako ću ostati bez mleka. Odlazim u sobu za izmuzavanje, plačem. Pišem Terezi. Tereza me umiruje, daje prave savete i ja uspostavljam laktaciju.

Nakon osam dana na Neonatologiji, lekari preporučuju da ostanem dve noći kako bi beba naučila da sisa.

Namucili smo se svi, i on, i ja i sestra. Nikako nije mogao da uhvati bradavicu, odgurkivao se od grudi, plakao, vrištao… Sestra je strpljivo stajala pored nas i okretala mu glavu i trudila se da počne da sisa. Na kraju mu damo flašicu.

Prvih par puta je bilo tako. Koliko god da sam bila smirena, ipak me je to sve jako frustriralo. Posebno zbog toga što je stariji sin odmah počeo da sisa.

Nakon pet, šest bezuspešnih pokušaja, sestra mi stavlja silikonsku bradavicu. On hvata i malo sisa. Opet flašica.

Kad se navikao na silikonsku bradavicu, počele smo da je izvlačimo i on je onda nastavio da sisa normalno.

Beba sada ima skoro 4 meseca. Dojim normalno. Imam dovoljno mleka. Veliku zahvalnost dugujem laktacijskoj sestri iz bolnice koja se trudila da beba počne da sisa, a najveće hvala dugujem Terezi koja je u momentu kad sam se uplašila da ostajem bez mleka znala da me posavetuje i umiri.

Upornost i smirenost su najvažniji, kao i prava reč i pravi savet onda kad sumnjate u sebe i svoje telo.

anonimna majka

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.