Poštovane Majke, sadašnje i buduće! Verovatno vam je upalo o oči da sam Majke napisao velikim početnim slovom… nije greška, nije slučajno.

Najsrećniji događaj u mom i životu moje supruge desio se pre godinu, 28 dana, 2 sata i 55 minuta… postali smo roditelji predivne devojčice. Majke ste i sve znate kakav je to sigurno neopisiv osećaj. Ni ja kao muškarac suze nisam mogao da zadržim… a zašto bih se i trudio… toliko smo čekali da je upoznamo. A ona, miš mali, imala je taj urođeni instinkt da traži siku od trenutka kad je došla na svet.

Čitao sam i slušao da se dešava da beba “ne zna da sisa”, da je lenja, međutim naša medenica me je od prvog trenutka pokušala uveriti da neće biti problema. Delovalo je sve savršeno, ali stvarnost je ipak drugačija.

Dolazak kući, beba je još umorna, moja draga pokušava da je doji. “Neka je, neka spava, pa cemo nastaviti kad se odmori”, pomislih. I onda sledi vama poznati nastavak… Neprospavana noć, naravno, proveravanje da li beba diše, razmišljanje da li je gladna. Ona se sama budi i traži da ruča, plače. Moja draga je uzima smireno kao da je iz šetnje došla, a ne da već ne spava 24 sata i da je samo pre nekoliko sati bila na porođajnom krevetu raspadajući se od bolova (živimo u zemlji gde se Majka i beba puštaju kući nekoliko sati posle porođaja, ukoliko je sve u redu, naravno).

Pokušava da je doji, dugo se trudi da beba samo počne, da uhvati… Kad se na trenutak učini da je to to, ja glupo pitam da li oseća da ide mleko, pritom nesvesno verovatno produbljujem taj iskonski majčinski strah “a šta ako mleko ne krene”. Nije sigurna, prvi nam je put… (Pročitajte kako izgledaju Prvi dani – dojenje) Bebi ispada sika iz usta, prisećam se šta sam čitao u literaturi, kakav položaj treba da zauzme, kako treba da uhvati dojku, pokušavam da pomognem bebi da je uhvati. A moja draga, moj anđeo, pokušava iznova i iznova… satima. A sati prolaze, svanulo je i prvo jutro, beba se budi sve češće i plače. “A šta ako nemam dovoljno mleka, ako je gladna”, reče mi sa očima punim suza. To nije rekla nervozno, nije paničila čak ni u tom trenutku, ali me je zabolelo do srži, jer sam osetio u njenom glasu razočaranje samom sobom, kao da je imala osećaj da je pored sebe izneverila bebu i mene.

I meni je bilo jasno da u tom trenutku možda nema dovoljno mleka za bebu, čitao sam dosta o tome da jednostavno ne može da poteče kao iz izvora, priroda je to ipak malo drugačije uredila. Ali ja znam da će doći, jer ta njena odlučnost da bude najbolja Majka na svetu gori iz njenog pogleda. Tako nesto nikada nisam video ni osetio… njena želja će proizvesti mleko. Rekao sam joj to.

Vidim i osećam da bi bila u stanju da ne spava danima pokušavajući, samo kad bi beba mogla da izdrži. Na meni je bilo samo da je podržim u tom trenutku da nastavi, kada se sumnja uvuče, kada krene duh da se slama iz straha da beba ne bude gladna, da joj ne naškodi pokušavajući.

Uzimamo dohranu samo da beba pregura prvih dan-dva i nastavljamo da pokušavamo istim zarom. Sada kada je beba sita, pritisak je manji, opet pokušavamo satima, kako namestiti bebu, kako joj staviti dojku u usta… I konačno, mleko kao da je nadošlo, posle par dana odjednom je poteklo. Dojučerašnje suze očaja smenile su suze radosnice, najednom je mleka bilo i više nego što je bebi potrebno. I taman kad smo pomislili da je sad sve u redu, nastaju novi problemi.

Mleka ima i previše, stvaraju se grudve kao kamen tvrde u grudima. (Prepunjene dojke) Beba jos uvek ne zna uvek pravilno da vuče, možda i mi grešimo negde, grudi moje drage se još uvek navikavaju, pucaju bradavice, otvaraju se rane, krvare. Osećam da umire od bolova, da joj je svaki podoj patnja, ali ona ćuti i ne žali se, smerna i smirena kao i uvek, sada kada zna da ima mleka, ne želi ni po koju cenu da ispusti taj dar, ne dozvoljava da je bol pokoleba… sve za našeg anđela. Sada kada taj plamen rešenosti da istraje bukti u njenim očima, trudim se da pomognem koliko mogu da joj ublazim fizički bol, masiram joj grudi, menjam obloge, pravim nove… iznova i iznova, danima.

U pauzama kada beba spava, ona ne odmara, nego priprema grudi za novi podoj kada se beba probudi. Umor za nju nije postojao… Više se ni ne sećam koliko je dana, meseci prošlo dok rane, grudvice, pumpica, obloge, masiranje i bol nisu postali prošlost… mislim da i njoj sada iz ove perspektive to deluje kao daleka prošlost. Isprekidan san zbog noćnih podoja i umor su i prošlost i sadašnjost.

Ona je verovala i bila je istrajna. Ja sam verovao u nju.

Beba od početka napreduje neverovatnom brzinom, rođena je relativno sitna, ali je vrlo brzo prešla u kategoriju izuzetno krupnih beba. Dolazio sam u situaciju da osećam da nam ljudi nisu verovali kada smo im govorili prvih pola godine da beba jede samo Majčino mleko. Da ne čuje zlo (svi smo pomalo sujeverni kada su naše bebe u pitanju), za ovih godinu i skoro mesec dana, nikada se nije razbolela. A ja čvrsto verujem, siguran sam da je to zbog Majčinog mleka. Sve zahvaljujuci mojoj supruzi, mojoj princezi kojoj ne prestajem da se divim.

  

Ponoć je uveliko prošla. Čujem da se beba budi i osećam šušanj posteljine dok je moja predivna supruga, moj istinski, tihi heroj, u polusnu privlači k sebi da je još jednom podoji…

Miljan Ivanović

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.