Priča o dojenju 73 – bolni podoji

0205206Drage mame,

volela bih da podelim sa vama svoju priču o dojenju, možda nekoj od vas pomognem, motivišem, jer je i meni motivacija i podrška jako značila i bila preko potrebna u periodu uspostavljanja laktacije.

Naime, kada sam rodila svoje prvo dete, još u porodilištu mi je rečeno da sa ovako ravnim bradavicama neću moći da dojim bebu, koja je pritom bila malo sitnija i nije umela da uhvati bradavicu, a i ja nisam umela da je namestim. U skladu sa tim okolnostima, izmlazala sam mleko i davala joj na flašicu 7 meseci, pa sam mislila da me ista priča čeka i sa mlađom ćerkom. Međutim, već na prvom podoju bebana me je razuverila-odmah je uhvatila dojku i bukvalno sama znala šta treba da radi!

Mleko je krenulo još u porodilištu, dogovorila sam se sa osobljem da je ne dohranjuju i mojoj sreći nije bilo kraja! Nisam se pokolebala ni kada sam videla ragade, nastale bukvalno drugog dana dojenja, jer mi je sve izgledalo bolje od danonoćnog izmlazanja pumpicom! Mazala sam lanolin, koristila ***** lampu i entuzijazam me nije napuštao.

Međutim, situacija je postajala sve gora i gora, bradavice popucale do krvarenja i bukvalno su im parčići falili. (Kada dojenje boli šta treba raditi, a šta ne? – ragade) Svaki podoj je bio noćna mora! Beba je odlično napredovala, na prvoj kontroli 1kg, a moje psihičko stanje bilo sve gore. Suprug mi je u pocetku bio velika podrška, ali kako je vreme odmicalo-sve češće je pominjao prelazak na adaptirano mleko, što je dovodilo do rasprava koje su postale svakodnevne, a sve iz njegove najbolje namere da me ne gleda kako se mučim i plačem tokom celog podoja, svaki put.

Uradila sam sve što sam mogla-uzela bris, rezultati dobri, konsultovala se sa tri patronažne sestre, pedijatrom, dermatologom i ginekologom i našom dragom Terezom uvek ista priča-sve je u najboljem redu, polozaj pri dojenju je dobar, ali niko ne zna zašto ragade toliko dugo traju. Ne znam da li postoji domaći i inostrani tekst na temu dojenja i forum koji nisam pročitala, jer sam bila rešena da odustanem.

I kada sam pomislila da sam na rubu nervnog sloma-ucinilo mi se da je leva bradavica počela da zarasta. Bolelo je i dalje nenormalno-ali se video napredak! To mi je dalo vetar u leđa i nadu da će zarasti, iako je proslo gotovo dva meseca! Dan za danom je situacija bila sve bolja, fizički oporavak je tekao sporo, ali sam psihički bila daleko stabilnija jer se kraj mukama nazirao!

Suprug je takođe primetio promenu u mom ponašanju i prestao da pominje flašicu! Sada imam jednu super bebicu, koja odlično napreduje samo na mom mleku i koja je rešila da ovih divnih, prazničnih dana počasti mamu celonoćnim snom!

Tako da, drage mamice, samo budite uporne i verujte u svoje telo, pre ili kasnije će se vaš trud isplatiti!

Ivana Petković

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

error: