Draga Tereza,

uhvatila sam malo vremena dok moji momci spavaju, da Vam napišem ovaj mail. Osećam potrebu da Vam se neizmerno zahvalim što ste mi u trenucima kada mi je bilo jako teško, dok sam pod naletom hormona nakon jako teškog porođaja, pokušavala da razbudim moju bebu nakljukanu dohranom, ne bih li je podojila. Želela sam, zapravo da Vam ispišem celu svoju priču, pa je, ukoliko želite, možete objaviti na stranici, kao još jedno iskustvo i podršku Vašem radu.

Sa prvim detetom, koje sada ima 22 meseca, dojenje je počelo, činilo mi se tada, potpuno lagano i prirodno. Još u porodilištu sam dobila par ragada, ali je sinak jako lepo sisao i mislila sam da će sve biti super, samo da se bradavice malo naviknu. Važno mi je da napomenem da su u tom porodilištu, tada, laktacijske sestre bile mitološka bića : svi su o njima pričali, a niko ih nikada nije video. Kada smo moj bebac i ja došli kući, patronažna sestra je zaključila da nama dojenje ide jako lepo i nije se mnogo trudila da me uputi u detalje šta i kako dalje, da bi se sve to uspešno uspostavilo. Iako sam išla u školu roditeljstva i čitala mnogo pre porođaja, pa time mislila da sam bila dovoljno pripremljena za tu famoznu stvar zvanu dojenje, ispostaviće se da sam mnogo pogrešila i uzela mnoge stvari zdravo za gotovo. Kad mi je bebac imao 15 dana, dobila sam mastitis. Preko ragade mi je u dojku ušla stafilokoka, verovatno još u porodilištu, i dojka se upalila. Temperatura 40, malac sisa, ja se izmuzavam, ali očigledno sve to nije dovoljno, završavam ponovo u bolnici. Tih 6 dana tokom kojih sam bila odvojena od svoje tek rođene bebe su mi bili najteži dani u životu. U bolnici su me kljukali konjskim antibioticima, davali mi transfuziju jer mi je krvna slika bila dramatično loša, a ja sam se na svaka tri sata izmlazavala ručno, izranjavaljenim rukama od braunila, ne bih li sačuvala mleko, a sve sa željom da nastavim dojenje kada me puste kući.Tom prilikom sam se i gadno posvađala sa glavnom laktacijskom sestrom, koja je došla da mi razbija čvorove, kada mi je, doslovce, rekla da je sramota za devojku iz centra Beograda da ne ume da se izmlaza pa se upalila, a one su mi sigurno sve to lepo pokazale dok sam bila gore u porodilištu.

Kada sam konačno došla kući i sačekala 2 dana da se isčistim od antibiotika, pokušala sam ponovo da podojim bebca. On se, naravno, u međuvremenu navikao na flašicu i nije bilo govora da ponovo prihvati da sisa. Tada sam počela da izmuzavam svoje mleko i da ga hranim isključivo njime, dohranu sam potpuno izbacila. Svakog dana sam pokušavala da ga vratim na grudi, međutim on je sisao samo za utehu ili malo da zamezi, ali kad je gladan, samo je flašica mogla da ga zadovolji. Bilo je svakakvih dana, pa i onih kada sam ukinula flašicu skroz i rekla ”ima da sisaš i tačka”, pa smo se tri dana, dan-noć, valjali po krevetu plačući oboje, dok nisam posustala na nagovor muža, jer se svi maltretiramo tako i ponovo mu dala mleko na flašicu. Opet sam pokušavala svakog dana da mu nudim dojku, sve dok mu sa 6 meseci nisu izrasli prvi zubi. Tada me je krvnički ujeo, ljut što opet nudim dojku, umesto flašice. Tada sam konačno odustala od pokušaja da ga vratim na dojku i nastavila da mu dajem svoje izmuzeno mleko. Iako nisam ostvarila svoj cilj i nisam dojila bebu, ponosna sam na sebe što sam uspela da ga hranim svojim mlekom, pa makar i na flašicu, punih 13 meseci. Majke koje su prošle sličnu priču znaju koliko je teško izmuzavati se svaka 2, 3 sata, danju i noću, pored bebe sa grčevima, koja želi da se nosi, koja se uspavljuje na rukama, koju bole desni zbog zuba i, jednostavno, pored bebe, bez ičije pomoći.

Ali uspeli smo. Kada je bebac napunio 13 meseci, prestala sam sa izmuzavanjem, na oduševljenje okoline koja je svakako već smatrala kako nisam normalna što se toliko maltretiram i što mu ne dam adaptirano kao i sve druge majke koje ne uspevaju da doje, izuzimajući muža koji mi je bio velika podrška i pomogao da istrajem u ovome.

Nova trudnoća, mučnine i povraćanja na svakih pola sata uz bebu koja prohodava i otkriva svet, sama po čitav dan do večeri, nisam više mogla. Usledilo je more suza, jer je mališa jako voleo svoje mleko, i AD je jako teško prihvatio, tek posle 10 dana upornog nuđenja. Supstitucija je bila neophodna jer je mleko bilo jedina stvar koja je mogla da ga uspava, a obično kravlje mleko ne konzumiramo ni mi pa ni on.

Osam meseci kasnije, rodio se moj drugi prasac. Porođaj je bio, malo je reći, strašan. Carski rez, sa spinalnom anestezijom. Poučena prvim lepim iskustvom sa spinalom, odlučim i ovaj put da uzmem njega umesto totala. CR je bio neophodan, a kako mi je trenutak kada sam ugledala prvog sina u sali, tek izvađenog iz stomaka, bio najdivniji trenutak u životu, nisam to želela da propustim i sa drugim. Za razliku od prvog puta, anesteiolozi, njih troje, nisu uspevali da pronađu pravo mesto za ubod u kičmenom delu, pa su me ubadali 7 puta iglom. Smenjivali se i dozivali druge da udju u salu i pokušaju i oni. Proces davanja anestezije je trajao sat i po vremena, i na kraju su zaključili da su uspeli, iako sam im ja rekla da nije nešto kako treba i da osećam stomak, a da su mi samo noge oduzete. Oni su tvrdili da to tako treba i da ću osećati dodire ali ne i bol. Prošla sam već kroz porođaj sa spinalom i znala sam da nisu u pravu, ali su me oni i dalje ubeđivali da je sve u redu. Tražila sam total jer sam shvatila da neće sve biti kako treba, ali me oni i dalje nisu slušali i ubeđivali su me da je sve ok, jer Bože moj, zašto da im propadne sada sav ovaj trud oko spinala. Porođaj je počeo, a i moja agonija. Pričala sam da sve osećam i da ne mogu da izdržim, bebu su počeli da vade i rekli mi da ne smeju sada da me uvode u total, da moram da sačekam da ga izvade.

Kada su ga izvadili i kada sam ga videla, suze radosnice zamenio je bolan vrisak. Odskočila sam sa stola osetivši sve što se dešava ispod mojih grudi i od tog trenutka se više ničega ne sećam. Probudila sam se na intenzivnoj nezi na kojoj sam provela narednih 5 sati, posle čega su me odveli u sobu. Kako nisam smela da se pomeram iz vodoravnog položaja zbog spinala narednih 24 sata, tek sutradan uveče su mi doneli bebu na podoj.

Beba uspavana, meni mleko tek krenulo, nisam se preterano uzbuđivala i mislila sam: sikićemo sutra ujutru. Sutra ujutru ista priča: beba spava sve u 16, šanse nema da je probudim. U podne ista priča. Tada kažem pedijatrijskim sestrama da ne zelim da mu daju dohranu već da ga dovedu gladnog u 15h. U 15h ponovo ista priča, iako sestre tvrde da ga nisu hranile, mališa spava kao top, ne reaguje ni na šta. Grudi već polako počinju da bole od mleka koje je nadošlo, ja se izmuzavam i masa kolostruma odlazi u slivnik, umesto u stomačić moje bebe. Tada, već pomalo očajna, pišem Terezi sa molbom da mi kaže kako da probudim bebu. Tereza me umiruje svojim savetima i pomaže mi da normalna dočekam trenutak kada ćemo doći kući i kada će sve biti drugačije. Dočekala sam i taj dan, pored još mora rasprava sa pedijatrijskim sestrama, koje ama baš ni malo ne zanimaju vaši problemi u vezi sa dojenjem, već imaju za cilj da im bebe budu mirne po tri, četiri sata, što dohranom vrlo uspešno postižu.

Kada smo konačno bebac i ja došli kući, mališa se razbudio i počeo da siki. Prošli smo ponovo ragade, naučili smo da se namestimo lepo i da bebac uhvati bradavicu kako treba, počeli smo prilično lepo. U početku je sisao po sat i po vremena, te ja jedva da sam išta stigla da se posvetim starijem detetu. Prva kontrola kod pedijatra, sa mesec dana : bebac dobio 2500 g! Doktorka mi je jedva poverovala da mu ne dajem adaptirano mleko. Sada ima nepuna tri meseca i više od 7 kg. Malo se borimo sa bljuckanjem, ali u suštini uživamo oboje. Danju sisa na 2, 2,5 ili tri sata, po 10-ak, 15-ak minuta, a ono što je meni veliko iznenađenje, noću se budi jednom ili čak ponekada nijednom, sve do jutra. Sigurna sam da će se i nadalje ovako lepo družiti sa sikom, dokle god bude želeo, a Vama Tereza mogu da kažem samo : hvala Vam što postojite i što se tako nesebično trudite da pomognete mamama kada im je to najneophodnije i kada se osećaju kao da su same na svetu sa svojim problemima, bez razumevanja okoline.

Pozdravljam Vas i želim Vam mnogo uspeha u daljem radu i da svi bebci čije mame obučite budu ovako veseli, debeli i siti kao moj.

Marija Urban
foto: babycenter.com

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.