Moja priča o dojenju – Bebina borba za dojenje

Kada sam saznala da sam u drugom stanju, verujem da kao i mnogi od nas, razmišljala sam da trudnoću iznesem kako treba, da učinim sve što je do mene da se beba razvija kako treba i da se ja dobro osećam.

foto: google.com

I imala sam sreću, da sam osetila samo lepe čari trudnoće, bila aktivna, uživala i kako se približavao termin lagano učila o tome šta je to što sledi nakon porođaja. Istražujući, na preporuku drugarice, saznala sam za Terezu. Hvala joj na tome, jer otkriće sajta i grupe koju Tereza vodi su meni bili najveća podrška i pre, a i nakon porođaja i evo sada već četiri meseca isključivo dojim svoju devojčicu! A da je bilo lako, ni najmanje…

Ja sam vrlo organizovana i sistematična, kada sam ušla u četvrti mesec i kada su nam sve analize bile dobre, počela sam da se bavim jedinom temom zbog koje sam imala tremu, ni porođaj ni sve što me čeka do termina mi nisu delovali zastrašujuće, kao što je to dojenje… A sve zato što sam u svom okruženju viđala samo mame koje su decu hranile formulom i njihova objašnjenja su mi delovala tako da ja možda neću imati uticaj na to da li mogu da dojim (ne mislim ovde na medicinske razloge i situacije u kojima je to nemoguće, iako ko je čitao Terezine tekstove, zna koje su to situacije)…

Moja mama je mene i sestru dojila i sva moja pitanja upućena njoj su bila velika podrška, ali pominjala je i bolne dojke i ragrade i rane i iako je sama bila vrlo uporna, želela je da znam da je to nešto najbolje za mene i bebu, ali da znam da njoj nije bilo uvek jednostavno… Ja otkrivam Terezu na vreme sva sreća! Prvo sam iščitala sve njene tekstove, da znam šta sve može da me očekuje. Sećam se da se bliži moj termin porođaja, a ja u panici, jer nisam bila u prilici da se organizujem i posetim radionicu, išla sam u školicu za trudnice, Terzi šaljem detaljne beleške i moje nedoumice i strahove da neću uspeti… Sećam se njene rečenice koja mi i sada lebdi nad glavom, kada god je bilo teško… “Ako želiš da dojiš svoju bebu, već pola posla si učinila…” A ja sam to želela više od svega!

Kada dobijete bebu, sigurna sam da svi želimo da joj pružimo najbolje, a od majčinog mleka ne postoji ništa bolje što joj se može pružiti, kada se suoči sa ovim svetom. Sećam se njene fotografije iz porodilišta, kada smo se celu noć trudile da dojimo i kada smo vrlo malo uspevale iz samo jedne dojke, drugu je u tri dana jednom dojila, a ona nakon malo uspešnijeg podoja, stavlja ruku ispod glave i zagledana je u daljinu i u pozi najvećih mislilaca, kao da govori: “Šta je sve to što mene čeka na ovom svetu…”.

Da bih joj dala snagu i svu ljubav za dalje, ta tri dana skoro uopšte nisam spavala, učila sam da dojim, uglavnom samo uz podršku moje bebe, bila je to lična borba… Iako su dolazile sestre za dojenje i ja ih sama zvala, nameštale smo je na dojku, ali često nisu uspevali i morale smo same… Jedna mi je kada smo trebale da idemo rekla da nije videla toliko upornu osobu, prethodnu noć mi je nudila i molila da uzme bebu da se odmorim, jer sam za tri dana spavala tri sata, sva sreća prirodnog porođaja koji je dobro protekao, to odbijala, jer nisam mogla da zamislim da beba ne bude uz mene i da je dohranjuju… Plakala je, ja sam i u porodilištu i kod kuće imala jedine situacije u kojima sam bila na ivici da sama zaplačem od nemoći, onda kada sam znala da je ona gladna, a da ja ne znam i ne uspevam da je namestim na dojku i kada nije dojila… Tako da sam drugi dan u porodilištu nakon pet sati pokušaja, dozvolila da je dohrane i našu borbu nastavila… To je bilo jedini put da je uzela dohranu…

Kod kuće smo nastavili, ona je bila jako pospana i imali smo muke da se razbudimo… Kako god zvučalo, tada sam samo želela da bude budna i da doji, strah, jer je izašla sa graničnom vrednošću bilirubina i znala sam da jedino dojenjem na najviše tri sata može da bude dobro… I moja preporuka iz školice, ne treba kupovati dohranu, jer kada znate da je tu negde, borba da beba doji ne bude ovako intenzivna, ja sam imala mleko odmah i kada prve dve nedelje nije uspevala da doji, izmazala sam se i jela je na kašičicu… Imala sam svoje mleko, samo je bilo potrebno da se uigramo… Naravno, svakim danom je bivalo sve bolje, pa sam shvatila zašto odbija levu dojku, osim sigurno drugačijeg držanja, ona bi je pljuvačkom vlažila i tek kada je ja prebrišem, tako suva joj ne bi skliznula i kod nas je to bilo rešenje i naravno, dok nismo uspostavili koliko je mleka potrebno, malo sam se izmazala i olakšavala joj prihvatanje dojke.

Druge nedelje nam kreću grčevi i taman kada sam pomislila da smo uhvatili ritam u dojenju, ona je usled jakih grčeva, često odbijala da doji i ta borba je trajala do sredine trećeg meseca… Naravno, mi smo bile i pored grčeva sve uvežbanije i nakon prve kontrole i mesec i po od rođenja, beba koja je rođena sa 4100 gr, izašla iz bolnice sa 3850gr, dobija 1100gr. Naravno i do tada sama vidim da napreduje i da dojenje ide sve bolje i uz manje stresa…

Naravno, imala sam veliku podršku svih oko mene, posebno supruga, koji je prve noći uvideo da to nije ni malo jednostavno, jer dok se ne suočimo sa nečim, ne možemo suditi… Ta podrška puno znači, ali opet lična borba u kojoj znaš da je to najbolje za tvoju bebu daje snagu kada bude teško… Tih dana sam čula jednu rečenicu od autora NTC sistema učenja, Ranka Rajovića… Da je prva borba deteta, kada se rodi, da nauči da doji i razvije kod sebe sposobnost da preživi, jer sposobnost dojenja, koja nikako nije laka, je nešto što bebu natera da bude borac od početka…

Davanjem mleka na flašicu, olakšavamo tu borbu i logično je da beba vrlo brzo odbija da doji, jer uviđa šta je lakše, a dovodi do hrane koja znači njen opstanak, tako da jasno je zašto se upotreba flašica ne preporučuje… Nakon druge kontrole, dobili smo 1000gr, nakon treće 1050gr i sada sa četiri puna meseca, imamo 7350gr… Samo dojimo i nastavljamo dalje…

Ono što je meni od početka bilo sjajno, je da se od prvog dana, beba budi dva puta noću i polovinom četvrtog meseca je sama ukinula jedan podoj, pa su nam noći za poželeti…

Na samom kraju želim da javno odam veliko priznanje Terezi, osobi bez koje hiljade mama ne bi uspele u jednom od najvažnijih podviga roditeljstva, sa kojim se suočavamo na samom početku, a to je dojenje. Njena misija je nešto što je čini najvećim herojem i osobom koja će mi uvek biti u mislima, kada se setim prve borbe koji smo zajedno, sada već mogu da kažem, izborile moja beba i ja!

Hvala na svemu!

Marija Vukobratović

Leave a Reply

Your e-mail address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

error: