Bukvalno istog dana kada sam došla kući sa bebcem, počinje bombardovanje sa svih strana – uobriči dete, sisaj ga na tri sata, uveče daj formulu da bi ti spavalo duže… svekrva osluškuje da li beba guta dok sisa (možete samo zamisliti tu scenu i kako sam se osećala u tim trenucima).

Ja iscrpljena, više psihički nego fizički… I DA NIJE MOJA (sada već velika) CURICA UPORNO ODBIJALA  AD, OVDE BI SE VEROVATNO ZAVRŠILA MOJA PRIČA O DOJENJU. Ali tvrdoglavo je to, na mamu . Nije htela flašicu, nije bilo šanse. Svi su pokušavali, ali ona je pobedila sve pokušaje i ostala pri tome da samo sisa. I sve bi to lepo i bez problema išlo da nisam poslušala savete da dete treba uobročiti već od prvog dana. Bože dragi, koliko sam samo bila glupa. Dane i noći smo proveli u suzama jer mi beba plače od gladi, a ja pogrešno pripisujem to grčevima… Koliko mi je samo krivo što sam to shvatila tek sa drugom bebom.

Sve u svemu, napunila je godinu dana i počinje pritisak okoline da je vreme da prestanem, da će dete početi sa hoklicom da me vija da bi sisalo itd. I tako nabede mene da izbacujem jedan po jedan podoj… sa 15 meseci smo se pozdravili sa sikom, bez suza (mislim sa njene strane, ja sam plakala kao kiša).

S obzirom na toliki pritisak od strane svih “dobronamernih”, mogu sa ponosom da kažem da smo toliko istrajali samo zbog toga što je moje tvrdoglavo stvorenje bilo posvađano sa flašicom . Inače, za Terezu sam saznala kada je curica imala 11 meseci, i kada sam radila na tome da izbacujemo dojenje. Zahvaljujući i njenim savetima, uspeli smo da se još malo družimo sa sikom.

Druga šansa

E u međuvremenu, mnogo više saznajem o dojenju, prednostima, i bezbroj puta lupam glavu zašto sam bila toliko glupa… I jednog martovskog dana 2019.god saznajem da sam opet trudna. Još jedna devojčica, jessss (navijala sam da bude seka). Ali ovog puta bila sam “naoružana do zuba” da odgovorim na svaki pametan komentar o dojenju.

25.11.2019.na svet stiže moja druga ljubav, isto carskim rezom, ali ovog puta sam uspela da je vidim nekoliko trenutaka. To je bio ponedeljak. U sredu kada su trebali da mi daju bebu, dolazi neonatolog da mi kaže da je bebica pod nekom infekcijom, da je neće dovesti kod mene, nego da će ostati u inkubatoru neko vreme (neodređeno) i da će primati antibiotike.

Moj svet se srušio u sekundi. Spremno sam čekala taj dan da počnemo sa dojenjem, bez ičije pomoći, a oni mi je ne daju… i kao za inat, te večeri mi kreće i mleko… ručno se izmlazam i plačem, želim svoju bebu pored sebe.

Praksa u ovoj bolnici u kojoj sam se ja porodila je da ne daju bebu ni na podoj kada je u inkubatoru, a ne daju joj ni moje mleko. Tako da je moj kolostrum, nažalost, završio u odvodu. U petak odlazim kući, jer počinjem da budem svesna da ću izgubiti svu snagu i volju za borbom da održim mleko ukoliko ostanem u bolnici bez ijednog mog deteta. Zato odlazim kući, gde pored svoje starije tvrdoglavice (one s početka priče) dobijam volju za životom i za borbom da opstane mleko. 5 dana nakon toga, moja mala mrvica izlazi iz neonatalogije. Sestra je oblači i govori mi najdivnije moguće reči: “Beba nije ručkala, da li želite da joj damo prihranu ili želite da joj date da sisa?” Sa očima punim suza radosnica, kažem im da želim da sisa.