Prvo dete sam rodila u 21-oj godini, o dojenju, sad mogu slobodno reći, da nisam znala ništa. Sve što sam kasnije saznala, saznala sam preko interneta.

Kao beba, dojena sam samo oko 2 meseca, jer je moja mama pod uticajem okoline počela da mi daje vestačko mleko, ubeđena da je njeno mleko “slabo” i da ga nema u dovoljnoj količini.

U početku, sa prvim detetom bilo je teško, nije umeo lepo da uhvati bradavicu, naviknut na flašicu iz porodilišta u kome smo proveli 5 dana zbog carskog reza. Prvih nekoliko dana kod kuće izmazala sam mleko ručnom pumpicom davajući ga na flasicu, međutim shvatila sam da ništa drugo ne radim, sem što izmazam mleko, a muž ga hrani, bilo je isuviše naporno. Ali nisam odustala. Ni sama ne znam kako je uspeo da povuče bradavicu onako nervozan jer je gladan, ali uspeo je. Od tog dana sisao je do 10-og meseca. Sada je dečak od 3 godine i 9 meseci, hvala Bogu veoma retko prehladjen.

Sa drugim detetom, uskoro će napuniti 3 meseca, što se dojenja tiče, sve je išlo mnogo lakše. Od prvog dana nakon operacije, sisa. U početku su to bili češći podoji dok se količina mleka nije povećala, prvi mesec dobio je 1600g, a sa 2 i po je skoro duplirao težinu sa rođenja.

Bilo je tu problema sa ragadama, sa prvim detetom, zatim soor od ogromne količine antibitotika koje primamo posle carskog, pa se taj soor prenese na bradavice, pa se vrtimo u krug, prenesem ja njemu, pa on vrati meni i jako boli kada povuče, ali nema odustajanja jer znamo svoj cilj i znamo sve dobrobiti koje dojenje donosi i bebi i mami.

Svim mamama koje mogu da doje bih poručila da u početku može biti jako teško, što je posledica neinformisanosti, neznanja, straha, ali budite jako uporne i ne posustajte, mnogo vredi i ništa zdravije i lepše ne možete pokloniti svojoj bebi.

privatna arhiva

Na slici su oba sina u istom perodu, uživaju 🥰

Nevena D.