Zašto ova priča sada? Zašto mi je trebalo 3 meseca pauze nakon volontiranja kako bi napisala jedan jedini tekst o volontiranju?
Zašto baš sada…? Čini mi se da je vreme, da je momenat tu. 18.12. obeležen je Svetski dan migranata pa me to malo podstaklo da sednem i da krenem. Ne želim da moj glas, moje iskustvo, ostane nešto što je u meni, da ne bude podeljeno dalje. Ovo je samo mali, maleni, mikroskopski momenat na koji ću se osvrnuti… Radi njih, njihovih porodica, sigurnosti ne mogu da postavljam njihove slike, ni podatke o tome gde su, ko su ali mogu da pišem onako kako sam ja to sve doživela.
Zašto mi je trebalo ovoliko vremena? Trebalo je. Jednostavno je trebalo. Da se sve slegne, da se nekako iskristališe, da mi budu jasnije neke stvari. Nažalost neće mi biti jasno sve nikada. Ljudske sudbine su neverovatne, ne mogu se prepričati tek tako. Teške su.
Ukratko, za one koji ne znaju o čemu pričam, avgust i veći deo septembra ove godine, bila sam u prilici da volontiram u Grčkoj u okviru organizacije NPI. Moje volontiranje se odnosilo na direktan na terenu, konkretno rad sa trudnicama i majkama dece mlađe od dve godine, migrantima koji su privremeno smešteni u području grada Soluna.
Ovo je bila moja prva prilika da ponudim svoje znanje, vreme i iskustvo jednoj ovakvoj organizaciji i populaciji za koju sam bila zadužena.
Iako imam dugogodišnje iskustvo u polju podrške dojenju ovo je bio veliki izazov, u svakom smislu.
Iskreno rečeno, pre odlaska na teren bila sam pod utiskom medija, svih onih priča koje se plasiraju o tome ko su, gde, su, čime se bave, kakvi su… Bila sam u prilici da viđam u predhodnim mesecima dobar deo migranata i u našoj zemlji, onih koji su na proputovanju ka svojim destinacijama. Sa celom tom slikom krenula sam na put.
O koliko sam pogrešnu sliku imala. Očekivala sam ono što se viđa u medijima a umesto toga… Nešto drugo.
Ne mogu vam opisati koliko je među njima ljubavi, podrške, pomoći jedni drugima… Koliko nade u njihovim očima, koliko sreće sa malim stvarima.
Zaboravlja se da su to ljudi sa nadama, željama, da su to trudnice koje prolaze sve one muke, slatke muke, kao svaka od nas. Da strepe kako se odvija trudnoća, da ne znaju šta će sa njima i sa nerođenim detetom biti. To su žene koje se nalaze u zemlji čiji jezik ne znaju, a najčešće ne znaju ni engleski jezik koji je nama nekako rutinski jer smo bili u prilici da se školujemo I da ga naučimo.
Zaboravlja se da prolaze kroz iste porođajne muke. Zaboravlja se da su to ljudi. Ljudi koji pokušavaju da sebi obezbede isto što i mi svakog dana, pristojniji život, mirniji… Da stave hranu na sto za decu da ima, a za sebe koliko ostane.
Bila sam svedok životnih priča od kojih vam se naježi svaka najmanja dlaka na vašem telu. Žena koje su u još uvek svežim ožiljcima napada koje su jedva preživele, silovanih, iskasapljenih, koje su pobegle od sveg tog užasa rata, najčešće vodeći sa sobom maloletnu decu. Porodica koje su odvojene, koje ne znaju za svoje najbliže, da li su živi, gde su… Porodica odvojenih zauvek jer im sistem ne dozvoljava da budu zajedno.
Vratila sam se kući sa ožiljcima na duši…
Da li će uspeti u svojim planovima? Oni su već delom uspeli jer su se pomerili iz pakla u kom su živeli ali im je budućnost neizvesna.
Sećam se njihovog straha od predstojeće zime. Sećam se njih u letnjoj garderobi bez i jedne tople stvari koja će im trebati uskoro.
“Molim vas dajte nam bilo šta, pantalone, džemper, bilo šta. Ne treba za mene, za moju ženu, molim vas.” – tražio nam je. Oboje mladi, tek nešto preko dvadeset godina, ona u 6. mesecu trudnoće, prvo dete…
Nemaju pravo da rade, a pomoć koju dobijaju je minimalna. Što bi se reklo tek za hleb. Drago mi je što smo mogle makar da trudnicama i majkama sa malom decom obezbedimo jednom nedeljno nešto voća, namirnica, jednako raspoređenim u komad da svako dobije jednako…
U jednoj od prvih poseta, tek par dana nakon mog dolaska, naš mali tim je otišao u prvu posetu porodici.
Pronašli smo adresu, tražimo vrata u zgradi… Nekada nažalost ne dobijemo baš preciznu adresu gde se porodica nalazi. Lutamo malo po ulazu, od vrata do vrata. Prema opisu koji smo dobili dolazimo do vrata koja nam deluju da bi mogla biti ta.. Zvono na vratima ne radi… Kucamo… Uvek je tišina sa druge strane vrata, ne čuje se ništa… Ponovo… Lagano se otvaraju vrata, otvara nam muškarac oko 25-30 godina star. Predstavljamo se na engleskom ali ne ide… Srećom prevodilac je sa nama, mada nije uvek dostupan pa imamo nekada i muke oko razgovora.
[wp_ad_camp_1]
Pogledao nas je, sve tri, pa otvorio vrata da uđemo. Izuvamo se i bose ulazimo u njihov dom.
Unutra stan lep, čist, prostran, osvetljen… Prazan. Zidovi i samo u jednom delu, odmah do otvorenih vrata terase, ćebe na podu, dušek u uglu. Navikli smo već da nemaju, da imaju samo toliko… Iz sobe se pojavljuju mlada devojka, na početku trudnoće, stomačić se tek nazire, a iza nje njena majka i ostareli otac. Kasnije smo saznali da im je ona jedino dete.
Iz momenta se pojavljuju osmesi na njihovim licima, sa delom zabrinutosti jer ne znaju ko smo, ali nas dočekuju kao da se znamo.
Nude nam jedino što imaju, po čašu hladne vode i ventilatore koje donose iz sobe da nam bude prijatnije. Napolju je u hladu preko 40 stepeni…
Naravno kreće detaljno predstavljanje uz pomoć prevodioca. Prevodilac, babica i ja. Naš mali tim.
Nakon detaljnog uvoda ko smo, šta radimo, šta mogu da očekuju od nas sada a šta kasnije, sledi naravno ono što radimo a to je razgovor o zdravlju trudnice, uzimanje podataka o trudnoći i naravno nudi joj se da se izmeri pritisak i da se posluša beba.
Zahvaljujući dobroj opremi moguće je na licu mesta čuti i pratiti bebine otkucaje srca, reakciju bebe na nadražaj preko stomaka. Taj mali čudesni aparat ima i zvučnik tako da se otkucaji zdrave jake bebe čuju prilično glasno. Babica odlazi u susednu prostoriju da trudnica može da legne za vreme pregleda. Prevodilac i ja ostajemo da sedimo na onom ćebetu “tepihu” na podu odgovarajući na zabrinuta pitanja buduće bake. A onda…
U jednom trenutku, među praznim zidovima stana…
O kako se glasno začuo nov život! Bebino srce koje bubnji, odzvanja u tom prostoru, svuda oko nas… Kada bi samo mogli da ga čujete. Znate šta se tada dešava? Budući deda malene bebe, šokiran pita “Šta je to?” Prevodilac mu kaže da je to srce bebe koje se čuje. Šok! Ustaje sa poda i ubrzanim korakom odlazi na drugi kraj prostorije, okrenuo nam je leđa, ruke su mu na licu. Uplašile smo se, ne zanmo šta se dešava… Žena ga zove, on se okreće a niz lice teku suze, suze radosnice.
U tom momentu ni ja nisam mogla da se oduprem, plačem zajedno sa njim. Došao je do mene i samo smo se zagrlili. Ne znamo se ali delimo istu emociju. Iskreno bilo me malo sramota, pa valja bi trebalo da sam jača, to je ipak moj posao, nemam šta da plačem kao neko malo dete ali nisam mogla da se suzdržim.
U njihovom životu sam bila u prilici da prisustvujem jednom takvom momentu, važnom, nezaboravnom.
Sada je ona ili već postala majka, a ovaj čovek po prvi put deda, a ako nije onda je jako blizu porođaja i želim joj od sveg srca da joj porođaj prođe prirodno i lako, mada je to nažalost u zdravstvenom sistemu ove države maltene nemoguća misija. Od svih porođenih žena u tom periodu od skoro dva meseca svega par njih se porodilo prirodnim putem, sve ih po inerciji šalju na carski rez.. Ali to je problem njihovog zdravstva nažalost na koji se teško može uticati.
Ovo je samo jedna priča sa početka, a gde su sve one druge, gde su sve one bebe koje sam držala u rukama, gde su sve one majke kojima sam pomagala da lakše i bolje postave bebu na dojku, gde su sve one koje sam pratila u porodilištu ili na odelenje pedijatrije kada su deca bila smeštena tamo…?
Gde su oni svi sada? Kako su dočekali zumu? Da li iko više brine o njima jer je nažalost organizacija ostala bez sredstava da im pomaže? Da li su uspele da nastave svoj put dalje?
Šta je sa svom tom decom? O da znate samo koliko su ta deca pristupačna, draga…
Dete je dete ne zaboravite! Ni jedno od te malene dece koja su rođena u migraciji ili će tek biti rođena nisu kriva za to gde su. Sva ona trebaju svoje majke, očeve I porodicu… Nedostaju mi.
Nedostaje mi da sedim sa njima na podu, da delimo ono što su odvojili od svojih usta da spreme za nas kada im dolazimo u posetu. Koliko sam samo vrelog čaja popila na tih +40 stepeni i nije mi bilo teško ni da ga pijem ni da uživam u njemu. Da li znate kakav je ukus čaja spremljenog od latica ruža, krišom ubranih kod komšije? Ja znam. Neverovatan!
[wp_ad_camp_1]
Nedostaje mi njihov smeh, dečiji osmeh i radost jer smo tu, priprema paketića pomoći u hrani, pelenama… Radost kada im kažemo da je beba dobro napredovala, da je zdrava, da će sve biti kako treba.
Svet je mali. Volela bi da ih nekada sretnem u nekom boljem svetu, da možemo da se prisećamo onih davno prošlih teških dana koje smo delili i da popijemo čaj u ime novih, boljih godina.
Nažalost migranata će biti uvek, uvek će u ovom ljudskom rodu biti ratova, katastrofa od kojih će ljudi bežati tražeći bolje sigurnije mesto za sebe I svoje najbliže. Na mene uvek mogu da računaju. U jednom od dnevnih obilazaka ugledala sam natpis, jednostavan, a upečatljiv: “Collect Moments Not Things“. To je ono što su mi sve one sa svojom decom poklonile, za ceo život. Sećanja koja su neizbrisiva.
Mog poslednjeg dana volontiranja, dok sam čekala koleginice iz drugog tima ispred zgrade gde je smešten deo migranata, dobila sam i poklon. Poklon od srca, poklon devojčice koja nam je pomogla par puta u prevođenju. I to ne bilo kakvom, to je bio lanac prevođenja: naše pitanje na engleskom upućeno prevodiocu koji ga prevede njoj na arapski a ona sa arapskog na farsi, zatim sledi odgovor majke na farsiju, ona nama sa farsija na arapski, prevodilac sa arapskog na engleski… I funkcionisalo je. Divno, pametno, fantastično dete od malo više od nekih 12 godina. Njen poklon je zlata vredan jer je napravljen od srca i napravljen baš za mene, kako je rekla sa osmehom kada je dotrčala do mene: “For you!”
Obeležili smo na svoj način i Svetsku nedelju dojenja, dočekali nove migrante, ispratili neke od porodica dalje… Nisam uspela da naučim više od reči hvala “Šukran”, ali i reč “Inšalah”, jednostavno prevedeno “Ako Bog da”.
Drage moje žene koje ste pročitale sve ovo hvala vam na tome što ste tu kada zatreba da se podrži dojenje jer je to bitno i za vas i vašu decu, hvala vam što ste letos imale strpljenja da čekate na odgovore dok sam bila zauzeta volontiranjem. Volela bi da sve one koje sam tada upoznala i sa kojima sam radila mogu da pročitaju moj skromni tekst. Želim samo da im poručim za kraj: Videćemo se nekada, inšalah.
Neke od fotografija iz tog perioda možete videti u albumu na Facebook stranici Moja podrška dojenju.
Tereza Miljković
vaša savetnica za dojenje
