U subotu, 08.februara se skupilo desetak mama sa svojom dečicom u Dečijem centru u Čairu kako bismo slavile majčino mleko kao najzdraviju hranu za naše bebe, a dojenje na javnim mestima, kao nešto najnormalnije.
Svi u Dečijem centru su nas kao i uvek divno dečekali, a posebno smo zahvalne direktorki Aleksandri Davinić koja nas je otvorenog srca primila u svoj prostor i rešila da oformi Kutak za dojenje, kako bi nam olakšala okupljanja i omogućila sprovođenje naše borbe za majčino mleko. Posebno joj hvala što će nas podržati i biti u korak sa našim akcijama u borbi za dojenje tokom cele 2014. godine koja je posvećena deci.
Sve mame su ovog sunčanog dana bile nasmejane, iako malo premorene od noćnih podoja i hroničnog umora, a ja sam došla na ideju da razgovaramo o problemima sa kojima smo se susretale tokom dojenačkog staža i na koji način smo ih prevazilazile.
Bile otvorene da podelimo svoja iskustva, čak i mame koje nisu bile na skupu u grupi “Nišlijke koje podržavaju dojenje”, napisale su nam one bolne trenutke koji su ih mogli pokolebati i odvesti na stramputicu, ali uz dobar savet i volju ipak su nastavile sa dojenjem.
Ponajviše sam pokrenula ovu temu kako bih osvestila trudnice i prizvala ih da posete naše skupove, sa kojih će otići bogatije za mnoga iskustva iskusnih dojilja, a potrudićemo se da nam se što češće pridruže i stručna lica, kako bi naši skupovi i trud dobili na značaju, iako se po pitanju dojenja može bez predrasuda verovati iskusnim dojiljama i savetnicama za dojenje više no bilo kome drugom.
Evo naših iskustva, pa ko ima oči neka vidi, a ko ima uši neka čuje i neka nam se pridruži, može mu biti samo na korist.
Bugarin Milica:
Moj najteži trenutak sa ćerkom je kada sisanjem nije ništa dodavala. Dobih dobar savet od patronažne, dojenje pa posle svakog podoja izdajanje i dohranjivanje. Nije bilo lako, trajalo je puna 4 meseca, ali trudom i uz dobar savet može da se zaobiđe dohrana ad mlekom.
Sa sinom posle divnih 9 meseci i pet-šest podoja na dan nastupio je štrajk. Nije bilo šanse da pigleda dojku, a kamoli da sisa. Bio je pi mom mišljenju premali da bi pio nešto drugo sem mog mleka. Posle neuspešne borbe od dvadeset dana postala sam mama izdajalica. Dobijao je moje mleko do punih 12 meseci, i još bi da mi izdajanje nije postalo prenaporno, jer sam bila već četvrti mesec trudnoće sa trećom bebom.
Evo još jedne moje prevazilažene iz meseca u mesec muke. Oba puta posle porođaja, čim stanu lohije, ja dobijem ciklus. Svakog meseca u periodu pms-a mleko se smanjivalo, što se odražavalo na beku, bila je plačljivija i nervoznija. ništa drugo sem češćeg dojenja mi nije pomagalo tih nekoliko (3-4) dana. Čim dobijem sve se vrati u normalu.
Milica Jovanović:
Najteza mi je bila prva noc kod kuce sa prvim detetom. Izasla sam prepunjena i zacepljena, pošto je mleko nadošlo dok je dete bilo pod lampama, a sestre su odbile da mi pomognu da se izdojim. Do uvece je beba počela da odbija dojku, a mleko nije moglo ni da se izmuze pumpicom. Muz je kupio adaptirano mleko, spremio ga i doneo flasicu, a ja sam ga isterala iz sobe. Tu noc smo preplakale i beba i ja, ali sam bila sigurna da činim pravu stvar, jer beba sme da bude malo gladna a ujutru stize patronažna sestra koja može da pomogne. To je bilo tačno, stigla je rano, pokazala kako da izdojim višak mleka koji smeta bebi da uhvati bradavicu i objasnila sta da radim sa toplim i hladnim oblogama. Posle toga smo uspesno dojili 14 meseci.
Aleksandra Cakić Partizan:
Najteže mi je bilo kada su mi doneli bebu. Patronažna mu gura cicu on vuče, ali mleka nisam imala mada je patronazna bila uporna da beba vuce i bude na dojci što češće bez obzira sto nema mleka, kako bi nadošlo sisanjem…. Kad smo izašli iz bolnice, prvih nedelju dana nisam uopšte imala mleka pa je beba dohranjivana, ali je cica bila uvek u ustima… Kad mi je nadošlo mleko bila sam presrećna, jer sam oduvek želela da dojim svoje dete. Sada imamo 19 meseci i još siskamo.
Jelena Randjelović-Stanojević:
Najtežih trenutaka u toku dojenja sam imala mnoooogo, ali recimo da mi je najgore bilo kada sam imala ragade na bradavicama, jer bebac nije umeo da otvori usta (a, ni ja da ga nateram da to uradi), nego je uvlacio bradavicu u svoja usta kao kroz cevčicu. Nedelju dana sam plakala nečujno, da ga ne poremetim i disala duboko na početku svakog podoja, da su mi se porodjajne kontrakcije cinile kao lagani fitnes!! U to vreme je bio u skoku u razvoju!!! Jao! Patronažna sestra me je gledala sa čuđenjem i pitala me da li planiram da nastavim da ga dojim i kako mislim da oporavim bradavice. Jedino što mi je preporučila kao moguću pomoć je sušenje istih fenom! Nisam probala, pomoglo mi je moje mleko i AD kapi, a i popravljanje položaja na dojci. Imala sam još drugih mukica, ali mi je ovo najupečatljivije.
Jasmina Tamburić:
Najteži trenuci u dojenju, pored onih standardnih sa početka, su kada mi je Luna bukvalno skoro skroz odgrizla bradavicu! Posle sam bukvalno plačući dojila da bih održala laktaciju. Čak je dojila i na ranjenoj dojci . Ono što je interesantno je da , posto sam jako vrisnula kada je to uradila (imala je oko 8 meseci) i rekla NE!! više se nije ponovilo. Imam utisak da je bukvalno shvatila šta je uradila, jer dok me je grizla gledala me je pravo u oči, kao da je mislila da se igramo…Eto, možda bude interesantno i nekom korisno.
Tijana Stanković-Bogdanović:
Kada se osvrnem,mislim da su mi najteži trenuci bili sa prvim sinom,kada je imao 3 meseca i ušao u Skok u razvoju. Nažalost, ja nisam imala predstavu šta se dešava. On je neutešno plakao i trazio da sisa,a na sve to patronažna sestra je rekla kako nemam dovoljno mleka i da je to uzrok placa (?!) Povrh svega, insistirala je na tome da beba treba da se uobroci i jede na 3 sata… Naravno ubrzo je usledio kraj dojenju. Strasno sam patila zbog toga i ni danas nisam prebolela. Zato sam se u drugoj trudnoci mnogo bolje spremila, čitala i slušala o dojenju, i evo iza nas je vec 10 meseci uspešnog dojenja. Nisam dozvolila da me ijedan komentar pokoleba, ničija sugestija koliko god ona bila dobronamerna. Stalno sam sebi ponavljala kao mantru: “Ja sam te rodila-ja cu te svojim mlekom hraniti”, i izuzetno sam ponosna na sebe zbog toga i zahvalna grupi na pravim informacijama i podršci.
Žana Vujović :
Već treće noći u porodilištu je krenuo prvi problem. Grudi su počele da se pune i da budu tvrde a bebac mali, nema snage da vuče duže od par minuta. To sam i očekivala i nisam ga skidala sa grudi kako bih sto pre se uhodali i on i ja. Kako sam stigla kući, prve noći temperatura preko 39 (koja mi se vraćala na svakih par dana). Mleko je počelo da nadolazi u velikim kolicinama tako da sam morala da se izmuzavam i to sam radila punih četiri meseca i više. Preskočim li neko izdajanje, odmah mi je dolazilo do začepljenja nekog kanala koji je posle morao satima da se masira. Hladne obloge, tople obloge, kupus…redovan tretman. Mastitis, tri puta..Ragade, tri četiri puta. Nikada mi nije palo na pamet da odustanem, da prekinem mleko ili pak dam veštacko, a sugerisali su mi. Taman kad pomislim, to je to, ne mogu više, nadjem snage i potapšem sebe po ramenu, poljubim bebu i kažem bravo! P.S. Pored svega ovoga, dojila sam ga ležeći skoro tri meseca zbog rane, primala infuziju i injekcijei iz tri puta skidala konce, ali to je vec priča koja nema veze sa dojenjem. Inače, imamo skoro 18 meseci i dalje ga dojim, a on zadovoljno siki!
Vesna Rajnoha:
Ravne bradavice je beka izvukla uz pomoć silikonskih dodataka. Razni oprečni dobronamerni saveti tzv. iskusnih medicinskih sestara su me zbunjivali,kao i iskusnih mama.Oslanjanje na sopstveni instikt mi je najviše pomogao da istrajem( tek sa drugom bebom upalilo).Rana od carskog reza otežavala mi je svaku pozu za dojenje- elasticni pojas, steznik bo mi je od velike pomoći kao i banana jastuk. Problem sa otpuštanjem mleka sam prevazila hormonskim sprejem kao i i čajem od komorača u velikim količinama. Ličnu nesigurnost da je beba dovoljno mleka popila i da dobro napreduje, jer svakako plače kao da je gladna- nisam prevazišla, ali su mi malo olakšavale redovne kontrole svakog meseca gde su merili bebe. Kada beba nije htela da jede nego da se igra sa bradavicom i sve joj je odvlačilo pažnju činila sam sledeće: Osamim se u sobi, uspavam bebu, i pocnem da je dojim dok spava.Bilo je mučno, ali funkcionisalo je.
Viktoria Ristić:
Možda će nekoj mami biti korisno moje iskustvo. Svoje prvo dete rodila sam prirodnim putem pre skoro godinu dana. Moja cerka je dobila najvise ocene po porodjaju, a ja bila presrećna novopečena mama. Još tokom trudnoće sam bila resena da cu sve uraditi sto je u mojoj moci da dete dojim, i sa tim ciljem se i pridruzila ovoj grupi kako bi se potpuno informisala o svim pojedinostima. Beba mi je donesena nekoliko sati po porodjaju i moj mali znalac je odmah spretno krenula da sisa!!! Blaženi osećaj da ja mogu da nahranim svoje dete je neopisiv!!! Medjutim to blaženstvo nije dugo trajalo, zato što je moja beba uskoro pokazala jake simptome žutice i bila je odneta na naonatologiju na ispitivanje. Rečeno mi je da ona ima različitu krvnu grupu od mene (A ona, ja 0) i da se zbog te inkopatibilnosti njen organizam bori sa velikom kolicinom bilirubina. Morala je da prodje brojne tretmane fototerapije i silna bockanja kako bi se pratio nivo bilirubina i ostalih parametara. Najveći deo vremena je boravila na odeljnju neonatologije dok sam ja dolazila svaka tri sata da joj ostavim mleko koje je nadošlo u velikim količinama. Doktori su mi rekli da joj je mleko sada lek, zato što putem stolice izbacuje višak bilirubina iz tela. Kada smo bile skupa dojila sam je čim se probudi, a kada nije ostavljala sam joj u laktarijumu žuto gusto mleko-kolostrum kao obrok,lek i ljubav koju ne mogu drukčije da joj dam. To je trajalo dugih 8 dana, nakon čega smo otpuštene kući. Dojenje je nastavljeno bez ikakvih problema, flašicu ne voli ni posle godinu dana, kao i drugu tecnost osim mamimog mleka. Sada jede sve, a sisanje ne odbija nikada. Dojile smo na svim klupicama, u brojnim kaficima, i na ostalim javnim mestima i nikada nismo doživele neprijatnosti. Planiramo da nastavimo dok god mamin sisoljubac ne odluči drukčije.
Mirjana Stevanović Zivković:
Moji najteži trenuci sa sva četiri deteta su svakako ragade. Trajalo je to svaki put jedno 40 dana pa možda i dva meseca.Takođe i verovatno loš položaj deteta pri dojenju, jer beba uspe samo da uhvati vrh bradavice i to nikako nisam uspela da popravim i pored čitanja saveta. Jednostavno beba ne može toliko da zine. Onda, jak refleks otpuštanja mleka- bukvalno me bole vene prema vratu kad mleko krene,prosto ne mogu ni da govorim 30-tak sekundi. A najnovije je to štomoj četvrti sin često grize- zubići su mu nikli sa 3,5 meseca i sad sa 5 meseci zna jako da ugrize- kao da mi pravi ragade iznova… ostalo je ok.Naravno, bez obzira na te sitne problemčiće uspešno nastavljamo sa dojenjem.
Nadam se da će vas, drage mame i trudnice, naše priče i iskustva privući u što većem broju da otvorimo naš Kutak za dojenje i da se družimo 01. marta , jer živa reč je živa reč. I da će taj osunčani martovski dan biti obojen osmesima mnogobrojne naše zadovoljne, dojene dečice.
Dobrodošli na druženje! I nikada ne zaboravite korisnu rečenicu mame Tijane, jer dojenje zaista dolazi iz glave:
“Ja sam te rodila-ja cu te svojim mlekom hraniti!”
