Noći su tako duge.
Kada konačno dođeš kući, sa trakicom iz porodilišta još uvek oko svog zgloba, a tvoja slatka beba plače celu noć. Kada probaš sve što znaš da je smiriš i deluje ti da ništa ne pomaže i kada možda suze radosnice koje očekuješ postanu suze umora i frustracije.
Noći su tako duge.
Kada je ljuljaš, tešiš i pevaš joj uspavanke, a kolevka koji si pripremala sa toliko ljubavi stoji prazna, dok šetaš po sobi, šuškajući joj, noseći je i moleći se da napokon zaspi.
Noći su tako duge.
Kada ima visoku temperaturu, kada su joj inače vesele i razigrane oči nekako prazne i umorne. Kada je njeno maleno telo slomljeno pod temperaturom, a ne znaš kako još da joj pomogneš. Kada pozoveš dežurnog doktora ili tražiš informacije na interenetu i završiš u panici.
Noći su tako duge.
Kada
se probudiš u
sred noći pitajući se da li naše bebe, sada već deca, imaju
drugove u školi. Kada ti
je
telo istrošeno od napornog dana ali mozak radi i dalje
razmišljajući: Da li se dobro prilagođava, da li je sretna,
da
li si
ih dovoljno naučila
da može
da se snađe
u svim tim novim situacijama?
Noći
su tako duge.
[wp_ad_camp_1]
Kada dete koje je do skoro, sa zadnjeg sedišta automobila, postavljalo tako mnogo pitanja i pevalo toliko mnogo pesama da tvoje uši više nisu mogle to da podnesu, par godina kasnije skroluje po svom telefonu u tišini. Kada oči koje su nekada bile pune zabave i smeha počnu sve češće da se okreću u znak protesta i neslaganja. Češće nego što ti se to sviđa, kada se zapitaš da li je sve u redu u njegovom/njenom svetu. Pokušavaš ali… povremeno deluje kao nemoguća misija da dopreš do suštine.
Noći su tako duge.
Kada ona izađe na sastanak, a ti se zapitaš da li si je dovoljno naučila i da li će svi vaši razgovori biti dovoljni. Kada on izađe sa svojim drugovima, da li će on biti vođa pre nego sledbenik, da li će znati doneti prave odluke od srca. Kada je auto spreman za put i kada su vam se pogledi sreli kroz staklo trenutak pre nego ode na put.
Da. Noći su duge.
Ali godine?
O da, godine prolete.
Kada mali zavežljaj koji nije hteo da spava u kolevci sada više ne može da stane u nju pa je već u velikom krevetu.
Godine prolete.
Kada malena ruka koja je nekada držala čvrsto stisnut tvoj prst pusti tvoju ruku prvog dana u vrtiću.
[wp_ad_camp_1]
Godine prolete.
Kada beba koja je mrmljala, ušuškavala se i čupala tvoju kosu sada uvija, ispravlja i stilizuje svoju frizuru, sama.
Godine prolete.
Kada oni koji nisu hteli nikada da spavaju sada mogu da spavaju do podna samo ako im dozvoliš.
Godine prolete.
Kada ruka koju si do juče učila da maše govoreći “Kaži pa-pa!” sada maše dok odlazi svojim kolima.
Godine prolete.
Kada
naši mali postanu veliki, Kada naš način postane njihov način.
Kada je naša ljubav razvučena do pucanja…
Tada
ćemo shvatiti…
Da su noći bile tako dugačke ali da godine prolete.
Autor: Ginger Hughes “No Mama’s Perfect“
Prevod: Tereza Kiš
