Za pravilan razvoj funkcije hoda potrebno je da dete prvo usvoji aktivan stojeći stav
Već više godina brojne organizacije koje se bave zdravljem i pravilnim razvojem dece upozoravaju na to da upotreba dupka nije dobra za psihomotorni razvoj deteta i da postoji povećana mogućnost od nastanka ozbiljnih povreda glave, kostiju, opekotina…
Dubak, ili hodalica, ušao je u upotrebu kao stimulator razvoja hoda kod dece. U početku ga je stručna javnost prihvatila sa odobravanjem, pa se ubrzo našao u masovnoj upotrebi. Međutim, poslednjih godina, sve više stručnjaka dovodi u pitanje smisao i pozitivno delovanje ovog pomagala. Glavno pitanje na koje se traži odgovor jeste: zašto stimulisati aktivnost koja će se sama razviti kada se steknu svi potrebni uslovi?
Razvoj motorike deteta je u neposrednoj vezi sa razvojem centralnog nervnog sistema. Sazrevanje svih sistema i psihofizičkih osobina odvija se po određenom redosledu koji se naziva psihomotorni razvoj.
Taj razvoj, naravno, ima svoje zakonitosti i šeme po kojima se uporedo razvijaju motorne i mentalne osobine. Normalan psihomotorni razvoj podrazumeva vremenske odrednice u okviru kojih bi dete trebalo da usvoji određene osobine i aktivnosti. Prema njemu, dete treba da počne da sedi između petog i osmog meseca, da počne da puzi između šestog i dvanaestog a da prohoda između sedmog i osamnaestog meseca.
[wp_ad_camp_1]
Aktivnost kretanja i savladavanja prepreka podrazumeva angažovanje celokupnog lokomotornog aparata i odvija se u skladu sa njegovom zrelošću.
Za pravilan razvoj funkcije hoda potrebno je da dete prvo usvoji aktivan stojeći stav iz koga će potom usvojiti prenos težine sa jedne noge na drugu i na taj način polako, prvo uz pridržavanje za čvrst oslonac, prohodati. Nezaobilazna faza u razvoju hoda, koja prethodi aktivnom stojećem stavu, jeste faza puzanja ili četvoronožnog kretanja. Ovom aktivnošću dete uvežbava koordinaciju pokreta celog tela, ruku i nogu i razvija osećaj prostora (šta je blizu, šta je daleko, šta je ispred, a šta iza i slično).
Ako analiziramo položaj deteta u dupku, videćemo da se dete u stvari nalazi u nekoj vrsti položaja koji nije ni stojeći ni sedeći, a pri tome se na podlogu oslanja prstima i prednjim delovima stopala (gotovo nikad celim stopalom).
Položaj deteta u dupku je prinudan a ne prirodan. Nametanje stojećeg položaja prerano (ako kičma još nije sazrela za dugotrajan uspravljeni položaj) može da dovede do problema u razvoju kičmenog stuba.
Dete pokreće dubak odguravanjem, i to nožnim prstima i prednjim delom stopala, što podseća na hod ali to zapravo nije. Ovaj način kretanja može da prouzrokuje poremećaj u razvoju kukova, kolena i stopala, kao i usvajanje pogrešne motoričke šeme hoda koja će se odraziti na usvajanje kompleksnijih aktivnosti kasnije u životu.
Pokretanje dupka je teško za dete i ono ne može u potpunosti da upravlja „svojim vozilom“. Dete ovog uzrasta nije u stanju da adekvatno proceni razdaljinu i brzinu svog kretanja, kao ni visinu prepreke pred kojom se nalazi, što je posebno opasno kada su u blizini stepenice. Takođe, dok se nalazi u dupku, detetu su dostupni mnogi predmeti koji mogu biti opasni po njega.
Povrede dece, koje nastaju kao posledica nedovoljne pažnje roditelja dok je beba u dupku, teže su i ozbiljnije, jer prilikom pada dubak ga dodatno povređuje.
Detetu treba omogućiti da se razvija samostalno kroz igru, najbolje je na ravnoj površini po kojoj će moći slobodno da puzi, okreće se, seda i ustaje, upoznaje svoje telo i mogućnosti. Kada postoji potreba da se detetu ograniči prostor za igru i kretanje, upotreba ogradice je daleko sigurnija i fiziološki opravdanija.