Neki kažu da su deca nužno zlo da bi se dobili unuci, da se deca odgajaju , a unuci maze i vole… Mnogi odrasli, tek kad se nađu u ulozi bake i dede, shvate koliko su toga propustili sa svojom decom, shvate da su se s njima trebali više igrati, a manje raditi, više šetati, putovati, ostaviti sve, sesti na pod i slagati kockice… 
No, neke stvari, uprkos ogromnoj ljubavi, ni bake i dede ne bi trebali činiti.
Ko tu koga štiti?
Činjenica je da se bake i dede ponekad osećaju nepotrebnima, odbačenima i neuvaženima od članova porodice, pa čine sve kako bi unuke što više vezali za sebe i na taj način se osetili potrebnim i vrednim. Ponekad zaista idu tako daleko da ne dozvoljavaju roditeljima da deci postavljaju granice, “štite ih” od roditelja, pozivaju se na svoje iskustvo i mudrost i nameću roditeljima svoje stavove o odgoju. U tim porodicama često dolazi do konflikata između mlađe i starije generacije, a pri tom naravno stradaju deca. Naime, deca koja moraju testirati granice svakog člana porodice (jer one nisu jasno postavljene) i nemaju jasne smernice u odgoju postaju nesigurna, nervozna, zahtevna i manipulativna. To sve ometa njihovo psihosocijalno prilagođavanje.
Rešenje takve situacije je jedino u fizičkom razdvajanju roditelja s detetom od bake i dede. Ako je to nemoguće tpa moraju ostati da žive zajedno, potrebno je da se svi članovi obitelji dogovore i prihvate činjenicu da su roditelj ti koji moraju imati glavnu ulogu u odgoju deteta i donositi svakodnevne odluke u odnosu na slobodne aktivnosti, postavljanje granica, vreme odlaska na spavanje i slično.
Dok mame nema, baka je šefica
Međutim, dok roditelji rade, bake i dede donose odluke koje bi, naravno, trebale biti usklađene s roditeljskim odlukama i stavovima. Nije preporučljivo da bake i dede, dok čuvaju decu, za svoju popustljivost pronalaze razloge da nisu oni ti koji trebaju odgajati dete i plaše ga roditeljem – “Videćeš ti kad ti mama dođe s posla!”. Sve nesporazume i konflikte s unucima bi trebali rešavati odmah, a ne čekati da dođu roditelji od kojih se onda očekuje da budu suci i razrešavaju konflikte umesto da se posvete detetu, razgovaraju i igraju se s njim. Roditeljima se preporučuje da i oni potstaknu dete, baku i dedu da sami razrešavaju nesporazume.
I bake se umaraju…
Roditelji bi također trebali voditi računa o tome da se bake i dede ponekad moraju i odmoriti od dece, posvetiti se sebi, jedno drugome i svojim hobijima, naročito ako žive pod istim krovom s roditeljima i detetom. Iako im provoditi vreme s detetom predstavlja veselje, moramo voditi računa o tome da to ponekad može biti opterećenje. Zato je preporučljivo pitati ih o tome da li im odgovara da pričuvaju unučad i prihvatiti bez ljutnje njihovo ne.
Ako ne žive pod istim krovom s bakom i dedom, neki roditelji kad dođu s posla, često pošalju dete babi i dedi kako bi imali više vremena za sebe i svoje poslove. Iako deca možda to i ne žele, roditelji ih prisiljavaju da sve vikende i praznike provode s njima. Nije dobro da roditelji forsiraju odnos između unučadi i baki i dedova, već se preporučuje dati detetu priliku da razgovara ili piše baki i dedu i ohrabriti ga da ostane u kontaktu s njima zato što to želi, a ne zato što to mora.