„Strašno sam iscrpljena. Šta da radim?“
„Ma tako će ti biti sve dok dojiš. Nema pomoći.“
„Jao, kosa mi opada u pramenovima. Treba mi nešto da to smanjim.“
„Užasno sam se ugojila posle porođaja.“
„To je zbog dojenja, tako sam i ja.“
Danas započinje obeležavanje Svetske nedelje dojenja. Kao svake prve nedelje avgusta svi započnu naprasno da se interesuju za dojenje, nešto što se ostalih 51 nedelju nekako gura u zapećak.
Jer ako pišeš o dojenju prvo ćete etiketirati tamo sa nekim prirodnjakinjama, koje zanemaruju dostignuća današnjeg svega i medicine, a onda da nisi „politički korektna“ jer, Bože moj, vređaš sve one mame koje nisu upele da doje.
O tim drugim mamama sam planirala da pišem, ali to će dočekati izleda neku drugu priliku.
Trenutno sam na odmoru i kao svako, koristim prilike da zvrljam po društvenim mrežama sa ovo šake jada od interneta (jer ga nema za neke ozbiljnije stvari).
Pa tako prelistavam silne mameće grupe i fb strane i čitam i zanimljive i duhovite stvari, ali i iskreno, budalaštine.
Naravno, svaka objava u kojoj se spominje „dojenje, podoj, dojka, sisanje“ moju pažnju automatski ima, čak i kad ne želim.
I onda čitam i čitam sve to, i trujem se.
Kad se desilo da je dojenje postalo nužno zlo?
Umesto da bude prirodan tok po porođaju, ono često ne započne kako treba, to svi znamo.
Da izostaje podrška okoline, bliže ili dalje, to i vrapci znaju, tek o tome ne vredi pisati (iako ja već jesam).
Ali me više interesuje kad su žene počele to da doživljavaju kao nešto što te zadesi, što moraš da odradiš, istrpiš.
Ono je postalo etiketa svakog problema koje jedna mama posle porođaja (pa u nastavku koliko god želiš meseci) prolazi ili trpi.
Opada kosa? Dojenje je krivo.
Iscrpljena si? Dojenje je krivo.
[wp_ad_camp_1]
Menstruacija je poranila? Dojenje. Menstruacija je bolna? Dojenje.
Beba se budi noću? Dojenje, naravno.
Kilogrami se lepe? Dojenje.
Hormonski poremećaji? Dojenje.
I dobivši taj svemogući zaključak, mama je dodatno ubijena u pojam, kao da već nije filovana da dojenje neće uspeti samo po sebi i da će kad tad posustati.
Sad još mora i to nešto da trpi, zarad svog zdravlja.
Ali bitno da se mi sve lepo podržavamo. Samo ti, eto, malo, ogadimo pomisao o dojenju i zanemarimo koje su mu prednosti.
Prednosti? Ma prednosti se podrazumevaju. To, navodno, svi znaju, nema potrebe podsećati na to.
Ali izgleda je u psihi ljudi da podsećaju na negativne strane.
Dojenje nije krivo, kriv je nedostatak edukacije.
Krive su bapske priče kojih se svi drže kao pijan plota.
Krive su buduće mame koje se više posvete porođaju i šta im treba u porodilištu i posle za bebe, no da saznaju više o dojenju.
Krivi su svi oni koji daju sebi za pravo da daje ove zaključke, a bez stvarnih činjenica i saznanja.
Kriv je izostanak podrške (eto, ne mogu da ne spomenem to).
Bebe će retko spavati celu noć. Bebe žele da su pored vas. Bebe boli kad rastu zubi.
Vi ste iscrpljeni jer ne spavate redovno i ne jedete redovno. Bez obzira da li vaša beba sisa ili ne.
Vi ste iscrpljeni jer zaboravite da vodite računa o sebi, ne natera vas dojenje na to.
Vi možete da dojenje krivite za sve.
Ali možete i da pokušate da uočite svu lepotu istog.
Kad vas obuhvate male rukice i pogledaju vas okice, dok ih držite u naručju, onako mirišljave i mekane.
Kad saznate ili shvatite kako sve pomažete svom detetu ali i svom telu na ovaj način.
Sve drugo su nijanse roditeljstva.
Autorka: Mama iz magareće klupe
Izvor: mamaizmagareceklupe.com
