U petak, 6. marata, u prostorijama Regionalnog centra u Nišu, počela je borba za slbodu rađanju. Nekako sve pričamo o lošim iskustvima, pamtimo bespotrebne zahvate, koje nije lako zaboraviti, ponekad zbog takvih postupaka strepimo šta će nas snaći na svakom budućem porođaju.
Jednostavno samo takvu sliku imamao, tužnu, koja stvara nesigurnost, u mnogim slučajevima rađa strahove koji se nikada ne zaborve, ali da li baš mora tako? Gde su nestale istinske snage, volja i jaka moć žene lavice koja rađa i štiti svoje čedo? U predrasudama, u bojaznima u lošem verovanju da neko drugi, a ne mi same, treba da kreira taj najveličanstvreniji čin u životu žene, rađanje čeda i ponovno rađanje majke. Žalosno je što se polako u srca žena uvukla zebnja, što su se otuđile od svog istinskiog unutrašnjeg bića i svoju snagu traže u tome kako da sebi olakšaju epiduralima, carskim rezovma, indukcijama, traženjem veza kod pojedinih lekara, a samim tim polako su se uda ljile od samih sebe od veze sa univrzumom, svojim telom i svojom bebom i nekom drugom prepustile rađanje. Ne mora baš da bude tako ukoliko se probudimo, ako je nama bilo tako makar neka našim ćerkama, unukama, komšinicama…neka budućim generacijama bude bolje, neka krene makar nešto sa mrtve tačke, neka se desi sloboda izbora!
Posećenost tribine, shodno lošem vremenu i nesvesnosti o značaju sadržaja, nije bila velika, ali emocije, priče, osećanja i po koja suza govorile su da smo baš u pravom trenutku na pravom mestu. Nas petnestak je bez treptaja, budno i otvorenog srca pratilo sadržinu filma“Sloboda rađanju“. Posle projekcije filma emocije su bile podeljene, od straha do ushićnosti, od strepnje do naznake da se nešto pokrenulo na bolje.
Trudnice su bile začuđene, o svojim pravima nikada nisu razmišljale, a kamoli da znaju koja su njihova prava. Zadojene smo dugogodišnjim pričama da sve što nam se dešava na porođaju teba tako za našu dobrobit, a da li je stvarno tako mnoge od nas su se zapitale posle ovog fantastičnog dokumentarca. Mislimo da ne bi smeo da bude kraj na ovome, mislimo da nešto mora da se mrdne, da se promeni i krene na bolje. Posle filma povela se diskusija o njemu, mada nije imalo mnogo šta ni da se doda, a ni da se oduzme. Uz slike sa našim željama, koje su Mati tako divno ukomponovale, nas tri organizatorke ispričale smo kratka iskustva sa svojih porođaja. Trudile smo se da istaknemo lepa sećanja, da strah polako isteramo iz srca trudnica, jer mu tu nikako nije mesto. Poželele smo da ih motivišemo da imaju svoj Plan porođaja još dok su u blagoslovenom stanju, kada jedna, druga, peta deseta dođe sa tim planom, neće moći a da se ne ispoštuje ono što u njemu piše.
Hoćemo da uz nas bude suprug, majka, sestra, a ne strano lice, dok se rađa naše čedo, hoćemo muziku, i prigušeno svetlo, a ne reflektore i nebitne priče lekara i babica kraj nas. Hoćemo položaj u kome nam je najudobnije, malo vode i hrane, kakao bismo snažnije bile i spremne da prebrodimo i poslednji napon. Želimo poštovanje, ljudski odnos, sigurnost, želimo bebu na grudima da je mirišemo i dojimo, a ne da je prepustimo protokolma dok mi javljamo bliskima da smo je rodile. Hoćemo da se krećemo u vreme kontrakcija, a da ritam porođaja, dužinu i trajanje kreiramo samo moja beba i ja, a ne neko treći.
Nećemo nasilne radnje i skakanje po stomaku. Nećemo bušenje vodenjaka i prerano presecanje pupčanika. Nećemo epiziotomiju i ndukciju. Nećemo da ne znamo šta se zbiva sa posteljicom, prvom majkom naše bebe. Nećemo nehuman odnos, drsko ophođenje prema nama od strane osoba koje nam se nisu predstavile svojim imenom i prezimenom. Nećemo, jer nismo to zaslužile, jer nismo bolesne niti lude, već vredne poštovanja, jer rađamo novi život, jer taj trenutak ne treba da bude trauma za nas, već najsrećniji trenutak u našem životu.
Mame i trudnice su bile zapanjene nad rezultatima ankete koju je sproveo Centar za mame. Zar je moguće da više od polovine žena nije imalo porođaj kakav su očekivale, a skoro 70 procenata nije imalo kontrolu nad svojim telom. Nećemo da se osećamo loše zbog tretmana na porođaju, želimo da budemo obaveštene o postupcima i njihovim dobrobitima i posledicamana nas i bebu.
Da bi do svega toga negativnog dolazilo u što manjoj meri, uputile smo ih da vežbaju, da veruju u svoje telo i svoj um i da sa verom kreću u rađanje. Joga za trudnice je pravi izbor kako bi veza sa bebom bila što jača, kao i mnogobrojne knjige od kojih smo izdvojile osnažujuću Ine Mej Gaskin: Vodič za prirodni porođaj i Mišela Odena: Preporod rađanja. Na našem spisku osvešćujućih sadržaja našli su se i sledeći sajtovi i stranice: Mati, Dule Srbije, Centar za mame, sajt Super beba, kao i fb grupe: Hoćemo da rađamo opuštene, srećne i poštovane i Moja podrška dojenju. Ko se sa sobom i sa nama druži na pravom je putu da makar 30 posto promeni razmišljanje o porođaju, periodu posle njega i dojenju.
Istaći ćemo jednu rečnicu iz filma, koja je osnažujuća i moćana. Koja žena to shvati shvatila je sve: „ Porođaj nije nešto što propatimo, nego nešto što aktivno radimo i u čemu pobeđujemo!“Kada sa ovim stavom krenemo shvatićemo suštinu slobode rađanju. Da li je u kući, u bolnici na livadi, samo neka je slobodno!
Autorka: MILICA Bugarin, član Tima za podršku dojenju udruženja Info centar
izvor: Idejopedija