Jedna od opšteprihvaćenih zabluda je da svako dete mora da prođe kroz „pakao” prilikom adaptacije u vrtiću. Da li je to baš tako ili je reč samo o interpretaciji roditelja za koje je polazak deteta u vrtić često daleko veći stres nego za samo dete?
Ne mora svako dete stresno da doživi polazak u vrtić! Naprotiv, kroz “pakao” mnogo češće prolaze roditelji nego njihova deca. Istina je da onoliko i onako kako su roditelji spremni za vrtić, to će se odražavati i na njihove mališane. Upravo od toga u najvećoj meri zavisi koliko će dete teško da prođe kroz ovaj period. Naime, ukoliko roditelj oseća strah, on to (svesno ili ne) prenosi na dete. Međutim, ukoliko je miran i optimističan, ukoliko ostavlja utisak da je sve u redu, ako uspe da svom detetu prikaže radosti što kreće u svoju prvu “školicu” – i dete će ući u vrtić bez velike “drame”.
Pokažite detetu da ste ponosni što je ono dovoljno veliko da krene u vrtić. Nemojte mu govoriti o mogućim problemima (o tome razgovarajte sa vaspitačicom), već ga uputite u sve lepo što ga tamo čeka (novi drugari, nove igre, nova iskustva…). Imajte poverenja u sebe kao roditelja, ali i u svoje dete. Prvih dana ostavljajte dete u vrtiću bez dugačkog pozdravljanja, bez preteranog maženja i tepanja. Dogovorite se sa vaspitačicom da vas pozove ukoliko dete bude neutešno, ili u slučaju neke ozbiljnije “krize”. Veoma često se dešava da upravo prvi dani detetu budu najzanimljiviji, jer se tada tek upoznaje sa novim prostorom, novim igračkama, vaspitačicama (unapred se dogovorite i raspitajte o njihovim metodama uključivanja deteta u vršnjačku grupu), pa samim tim dete nema potrebu za roditeljskim prisustvom…
Prvih dana postepeno produžavajte detetov boravak u vrtiću. Konačno, bez obzira kako se vama činilo da ono prihvata novu sredinu – računajte da je neophodno da prođe bar ceo mesec da biste mogli sa sigurnošću da kažete da se sasvim adaptiralo.
Jelena Holcer, pedagog
Izvor: YUmama