Dobro veče draga Tereza,
“Dugujem” Vam moju priču broj 2 
Pisala sam Vam o prvoj bebi i neuspelom dojenju, Velike rane na srcu imam, a vreme da vratim ne mogu, a sada sa drugom bebom naše dojenje traje već 13 meseci!
Zahvaljujući Vama 
Prošlog avgusta rodio se Vuk, po rođenju stavljaju ga u inkubator i dva dana mi ga ne donose. Ja mirno čekam i ne diram dojke.
Donose mi ga da ga vidim posle 2 dana i ja sam ga odmah stavila na dojku da sisa što je lepo prihvatio i ja svaki put kad mi ga daju stavljam ga na dojke.
Posle 3 dana njega odvode u Institut za majku i dete na dalju dijagnostiku (sumnja na hidronefrozu, još prenatalno) i ja dobijam krevet da budem uz njega. Dojim ga na zahtev, on rodjen sa 4.300, jako vuče, ja iscrpljena ali smirena i odlučna da dojim i ovaj put znam šta radim i znam šta se dešava i zašto se dešava. Sestre na odeljenju se ređaju redom sa svojim komentarima “Vi opet dojite, morate da ga uobročite, ne smete sad da ga dojite sad je kupanje, mora da prođe bar 2,5 sata izmedju podoja, itd…”
Ja pocinjem bukvalno da se krijem od njihovih pogleda jer Vuk trazi siku često.
Posle 2 noći imali smo krizu dojenja i tad su mu dali dohranu na flašicu da oboje odspavamo malo. Rezultati su pokazali da nema hidronefroze i puštaju nas ubrzo kući i od tad mi sikimo na zahtev i danju i noću.
[wp_ad_camp_1]
On sad ima 13 meseci i 13,5 kg. Kad me pitaju do kad planiram da ga dojim jer već je veliki i dosta mu je više ja im kažem da će do polaska u školu sigurno prestati da sisa 
Puno Vam hvala na savetima i podršci pre svega 
S poštovanjem
Milica