Postovanje, Tereza!
Unapred se izvinjavam na dužem tekstu, nisam htela da postujem javno, ali želela sam da podelim sa Vama svoje iskustvo. Već duže vreme pratim Vašu stranicu, htela sam samo da izrazim divljenje prema ovome što radite. Ženama je danas neophodna takva vrsta podrške.
Čitala sam iskustva žena sa dojenjem u Vašim postovima i poražavajući je broj onih koje su u porodilištima imale tako ružna iskustva. Ja sam se porodila carskim rezom, suprug i ja smo pred operaciju naglasili sestrama da ne daju dohranu, da želim isključivo da dojim svog sina. Tako je i bilo.
Iako mi je prva beba, samo su mi ga doneli, spustili u krevetić pored mene, i otišli. Ostavili su me tako da ga gledam kroz rešetke od kreveca, a ne mogu da se maknem zbog rane… Žena koja je bila sa mnom u sobi je ustala i dodala mi bebu. Nisam znala šta da radim s njim. Znala sam da treba da ga stavim na grudi da sisa. Nikog od osoblja nije bilo briga da li umem, da li ću moci od rane, da li ću uspeti, da li je to što radim dobro… Satima nam niko nije uašo u sobu. Ali ja sam čvrsto rešila da ću u tome da uspem!
Najlakše mi je bilo da ga spustim kraj sebe na krevet, ja se onako ošamućena okrenula nekako na stranu, privila ga uz sebe i sve je krenulo nekako prirodno. Uhvatio je dojku i počeo da sisa! Mislim da mi je puno značilo što sam ja u tom trenutku bila tako smirena, u glavi sam raščistila da ja to mogu, da umem, da je to normalno i beba je to osetila. Pustila sam ga da sam uhvati dojku, ja sam ga samo primakla uz sebe.
Tog trenutka sam tek shvatila da sam ja majka! Tada sam osetila onaj pravi nalet emocija nakon porođaja. Tako sam ga grlila i milovala dok je on siskao i zaspao… Nisam vise želela da ga vraćam u taj krevetić za bebe, jer se rešetke nisu otvarale. Spavkali smo zajedno jedno do drugog. Rana je bolela i bilo je teško. Ali, svaki put kada bi potražio, davala sam mu da sisa.
Znala sam da laktacija mora da se podstakne. Na svakih pola sata, sat, ponudila bih ga da sisa. Bilo je naporno, ali, znala sam da je to za njega nešto najbolje što mogu da učinim. Drugog dana je nadošlo ono pravo mleko i on je u toku dana bio mirniji. Ali, ja sam presrećna jer je moj sin u prvim danima svog života osetio čari kolostruma, takozvane prve ”injekcije” imuniteta. Na opaske sestara i drugih zenica kako je to SAMO kolostrum , nisam imala snage da odgovaram. Neinformisanost je u današnje vreme stvar izbora.
Zato, opet kažem, Vama jedno veliko HVALA što pomažete ženama da se informišu, što ih usmeravate na pravi put, što ih podsećate na to koliko je važno da doje svoju decu… Kad već u ustanovama koje su za to zadužene, nema ko da im pomogne.
[wp_ad_camp_1]
Mi punimo 5 meseci za par dana, niko nam nikada nije pokazao kako da se hranimo, sami smo se snašli! I još uvek se hranimo tako ležeći, kao i prvog dana, i super nam je! Odmorimo, grlimo se, nekada i dremamo dok siskamo! I u svemu uživamo!
I imala bih jednu poruku za mame: Majke, ne dozvolite da vam iko ikada kaže kako telo koje je stvorilo jedno novo živo biće, podarilo mu život na ovom svetu, nije sposobno da to živo biće hrani i održava ga u životu. Ne dozvolite da vam iko ikada kaže kako niste dovoljno dobri za svoju bebu, nego će neka tamo fabrika da proizvede nešto bolje za nju, bolje od tela koje je tu bebu stvorilo i rodilo. Ne dozvolite da vam iko ikada kaže da jedna tako prirodna stvar kao što je dojenje nije dovoljno dobra za vašu bebu. Ne dajte da vam pokvare te para žedne industrije ono što vam je priroda podarila, a to je da svojim telom, svojim mlekom, podarite čisto zdravlje biću koje ste stvorile. Majke, dojite svoju decu!
I.M.
