Draga Tereza, imala sam potrebu da Vam se obratim iako sam svesna da moje pitanje nije prioritet, s obzirom da ne dojim.
Svog sina sam rodila 7.11.2014, hitan carski rez, beba je imala 3600. Vec prvog dana od porodjaja su krenuli problemi, bebu su mi doneli tek nakon dva dana jer je bio komplikovan CR, a ja sam bila na intezivnoj, tako da sam tek tada imala prilike da ga uzmem u narucje. Posto mi mleko nije nadoslo, rekli su mi da je na dohrani. 4-og dana od porodjaja, sestre mi dovode sina da probam da ga dojim, samo su mi ga donele, a ja pojma nisam imala sta da radim.
Receno mi je da mu po otpustu iz bolnice obavezno dam i malo ad mleka. Po dolasku kuci krece pakao, dojim ga na svaka tri sata kako su mi rekle, on place, dajem mu ad mleko, on se smiri. Patronazna isto savetuje na svaka tri sata ni slucajno ranije, i obavezno da se izmlazam pumpicom posle svakog podoja sto i cinim i, naravno, da mu dajem ad mleko.
Prvih mesec dana je bilo pakleno, rana od carskog, uzasne glavobolje zbog malo vece kolicine anestezije koja mi je data, ja stalno placem, mrzim dojenje jer imam bolove, dobijem upalu prvo jedne, pa druge dojke, zovem halo bebu i oni mi kazu da ga nocu ne dojim, vec da mu dajem ad mleko…da vam ne pricam. Ne mogu Vam opisati koliko sam u tom trenutku mrzela dojenje i koliko sam zelela da se zavrsi i da mleko stane…nakon dva i po meseca tog zacarnog kruga, mleko je prestalo i to bas u trenutku kad su bolovi poceli da prestaju i kada sam pocela i da uvidjam da to nije toliko tesko, ali bilo je kasno…jednog dana sam se probudila i mleka vise nije bilo. Napominjem da sam samo taj poslednji mesec imala mleka za podoj ujutru i uvece.. bar sam tako mislila…prekid dojenja sam dozivela kao olaksanje, a i delom kao tugu, medjutim pre mesec dana naisla sam na Vasu stranicu i shvatila da sam zbog opste neinformisanosti uskratila svom sinu mogucnost dojenja sto sebi ne mogu da oprostim.
Osecam grizu savesti sto sam slusala pogresne savete i sto sam zamrzela dojenje, jedina uteha mi je to sto mi je sin odlicno napredovao bar na toj dohrani. Molim Vas, recite mi, kako je trebalo ispravno da postupim? Da li je kardinalna greska bila sto sam slusala savet da nocu ne dojim?
Hvala Vam na svemu i izvinite na opsirnosti, znam da nisam prioritet i kad budete mogli, odgovorite mi jer se zaista lose osecam sto ranije nisam bila vise upucena, sto sam brzo odustala i sto nisam bila upornija.
odgovor, Tereza Miljković:
O draga Svetlana koliko ste samo dobili loših saveta. Mnogo mi je žao što ste dojenje doživeli tako loše. Hajde da niste nikoga pitali da ste pokušavali sami ili uz pomoć “komšinice” ali Vi ste dobili tako loše savete od onih koji su trebali da Vam budu desna ruka u dojenju i da Vam pomognu.
Toliko sam razočarana da je to strašno
Pre svega nemojte NIKADA kriviti sebe zbog ovog neuspeha jer ste Vi uspeli. Vi ste se trudili, Vi ste slušali stručnije osobe od Vas. Oni su omanuli i napravili katastrofalne greške. Oni a ne Vi.
Pa samim obraćanjem meni sa celom ovom pričom još jednom pokazjete da je Vama stalo a to je ono što čini razliku.
Ako bi krenula od početka njihova greška je to što Vam nisu dete dovodili češće. Već nakon buđenja iz anestezije onog momenta kada ste Vi postali svesni, kada je anestezija opala na najniži nivo tada ste mogli da dojite dete. Ležali ste, ne bi Vam bilo zamaranje a detetu bi mnogo značilo, staviti ga na dojku minimalno na svakih 3 sata a i češće je još bolje. Dete bi sisalo i izvlačilo kolostrum, to je onaj deo kada kažu majko nemaš mleka. Imali ste kolostrum. On se ne vidi i ne oseća ali je tu u malim mililitrima sasvim dovoljnim u prvim danima bebi. Redovnim sisanjem i Vi i beba se privikavate na podoje na pravilan položaj a u isto vreme dete dobija savršeno mleko i stimuliše stvaranje tj brži nadolazak one velike količine mleka. Materica se steže, oporavak ide brže… A tek pričamo o prvim danima…
Davali su nadohranu… Zašto pored žive i zdrave majke. Ok možda ste bili iscrpljeni od operacije ako je bila malo teža ali to nije razlog da dete dobija veštačku hranu. Potrebna mu je majka a ne veštačko mleko.
Kažete da su Vam rekli da dojite na tri sata!?! Pa šta da radite ako nije prošlo tri sata a dete plače (jer podoji na tri sata nisu normalni podoji)? Da gledate dete kako plače?!?
Dojenje ne funkcioniše tako, dojenje ne ide na sat, dojenje se ne meri minutima… U prvom mesecu najnormalnija je stvar da dete jako često sisa i na pola sata i na sat i na dva i retko na tri. Prirodno hranjenje deteta ne može da izdrži tempo na tri sata osim u izuzetnim slučajevima kada majka ima bebu koja je takva da sama uspostavi takav ritam i da je jaka i spretna da joj je podoj na tri sata normalan i dovoljan. Ali to su izuzetci nikako pravilo.
Izdajanje nakon podoja – reče Vam patronažna.. a detetu adaptirano… tuga… Niti su izdajanja nakon podoja obaveza niti je normalno da izdajate i tako stimulišete preteranu laktaciju niti je normalno da detetu dajete adaptirano.
Ne mogu da shvatim da ste i od Halo bebe dobili savet da detetu u toku noći dajete veštačko mleko?!? Pa zašto?!?- pitam njih. Noćni podoji su jako važni, stimulišu rad hormona kod majke mnogo bolje nego preko dana.
Uskraćivanje podoja u toku noći utiče na smanjenje količine mleka.
Imali ste upale dojki od prepunjenosti a dete na adaptiranom
Sve što Vam je rečeno je naopako. Zašto… ne znam…
Sigurna sam da će sledeće iskustvo u dojenju biti potpuno ali potpuno drugačije jer je dovoljno samo da radite kontra svega što su vam rekli.
Eto sada sam ja preopširna ali imala sam potrebu da Vam sve napišem. Nećete mi zameriti objaviću i Vašu priču i moj odgovor u celosti (Vaš deo će biti anoniman u potpunosti) iz potrebe da trudnice pročitaju šta se sve dešava i šta sve može da se desi i njima pa da spreče pogrešne korake i budu zadovoljne majke koje doje svoje dete.
Tereza Miljković
Vaša savetnica za dojenje
foto: mikesefanov.com
