Postovana Tereza,
ja sam majka blizanakinja koje imaju šest i po meseci 🙂 i dečaka koji ima 2 godine i 11 meseci.
Tokom prve trudnoće, znala sam da ću dojiti svoje dete. Zahvaljujući školici za trudnice, moja odluka da dojim bila je definitivna. Kad sam se porodila sa prvim detetom, nisam imala pojma o dojenju. Mislila sam da je to prirodna stvar, da će ići samo po sebi i da će se podrazumevati. Stvarnost je bila drugacija…
Prvih šest meseci dojenja prošla sam nešto što nisam mogla da zamislim. Nekoliko puta upale dojki, koje sam lečila antibioticima, začepljenja kanala, hiperlaktaciju… Nadam se da većina ne zna o čemu govorim, a ko zna, taj razume kakvi su to bolovi, visoke temperature, malaksalost i jedino volja koja te drži da dojiš svoje dete.
Nakon šest meseci, usaglasili smo se, uspostavili ponudu i potražnju, i sin je sikio punih 15 meseci. Tokom njegove prve godine često sam govorila da imam mleka za još jednu bebu. I nisam se na vreme raspitala o bankama mleka, jer mogla sam biti od koristi drugoj deci…
Kada sam drugi put ostala u drugom stanju, vrlo brzo smo saznali da čekamo blizanakinje. I tada sam znala da cu ih isto dojiti, jer kao što rekoh, bilo je mleka za dve bebe pre godinu dana, biće i kada se one rode. Imale su na porodjaju 2410 i 2110 g… Nakon carskog reza, mleko je krenulo drugog dana. Na podoje koji su bili tačno po satnici, donosili su mi ih naizmenično. Svaki put sam razmišljala kako da jedna beba siki, a druga da dobija adaptirano mleko, ali takav je bio kućni red…I nije mi se sviđao…Tako da sam za drugu bebu koja nije sikila, svaki put se malo ranije izmazala i poslala joj paketić kako bi obe jele moje mleko.
[wp_ad_camp_1]
Po otpustu iz porodilišta, tek su nas čekali novi izazovi. Prvi mesec je prošao vrlo brzo, veća bliznakinja je samo sikila a manja naizmenično dobijala moje mleko i adaptirano mleko na flašicu po savetu pedijatra. Posle prvog meseca i manju bliznakinju sam vratila na dojku… U početku nije baš prihvatala siku, ali nisam joj ostavila mogućnost da se hrani na flašicu, tako da se vrlo brzo vratila dojenju… Znala sam da se ne mogu izmazati, zbog čestih upala koje su pratile ovaj postupak i da je dojenje jedina opcija. Obe su imale žuticu skoro 2,5 meseca. Nisam prekidala dojenje, iako su pedijatri savetovali, nisam smela, jer sam već do tada od porođaja preležala dva mastitisa…
Od njihovog trećeg meseca sisaju bez ikakvih problema. Svaka ima svoju siku, iako znam da bih trebalo da posle svakog podoja menjam… Od nedavno sam počela da im uvodim črstu hranu, ali sika im je i dalje glavno mesto za klopu, smiraj, odmor…
Moja volja da dojim svoju decu je nesalomiva, ali da nisam imala podršku mojih najbližih, posebno sada sa bliznakinjama, ne znam da li bih istrajala u tome. Moja najveća podrška u svemu su moj muž i moji najbliži (bake i deke, naše tetke), što bi moja drugarica koja nam isto pomaže rekla, moj tim za dojenje. 🙂 Čitava jedna organizacija najbližih ljudi koja obožava našu decu…
Devojke su do trećeg meseca uglavnom sikile odvojeno. Probala sam nekoliko puta da ih stavim na jastuk za dojenje obe, ali nam nije uspelo. Kada su malo porasle pozajmljeni jastuk za dojenje sam vratila, tako da su mi ostali obični, perjani jastuci na koje stavim bebe kada ih dojim. Sada često jedu istovremeno, i to je poseban doživljaj jer se dodiruju ručicama, maze, guguću…
Imati jedno dete i dojiti ga je prava radost i sreća. Imati blizance i dojiti ih je dupla radost i sreća.
Zato buduće mame blizanaca, samo napred i hranite svoju decu najboljom hranom koju možete da im priuštite. 🙂
Srdačan pozdrav,
Marina Dokić
Ovaj tekst je deo serijala o ličnim iskustvima žena koje su rodile blizance i manje ili više uspešno ih dojile. Na uspeh dojenja uticalo je mnogo faktora. Neki od njih mogu da se spreče, prevaziđu, izbegnu. Nadam se da će ovaj serijal pomoći da se bolje razume dojenje blizanaca.
