Drage mame, moja priča u dojenju su u stvari dve priče – sa prvim i sa drugim sinom. Dok sam čekala prvog sina, nije bilo literature koju nisam pročitala o trudnoći, sve živo me je interesovalo, pa čak sam i skraćenice u nalazima znala, iako nisam medicinski radnik po struci.
Nažalost, dojenjem se nisam puno bavila- mislila sam da je to lako, nema tu puno teorije. Ponudi se sika, beba se najede i tako u krug. Inače veoma temeljno pristupam svemu u životu, ali sam pogrešno mislila da oko dojenja nema puno mudrosti.
Elem, porodila sam se, ne umem bebu da namestim da sisa, jedna sestra u bolnici mi pomaže napokon. Ja neutešna jer mleko nije odmah poteklo, nego tek treći dan od porođaja. Uplakana, već sa idejom da sam podbacila kao majka, a imala sam tu savršenu sliku u glavi kako dojim sina. Stigli kući, privatna patronažna sestra me savetuje da dete dojim na 3h (računajući od početka prethodnog do početka narednog podoja) i posle svakog podoja ponudim dohranu. Kad se količina dohrane svede na 10 popijenih mililitara, to je kao to i dohrana se može izbaciti. Dohranu nikad nismo izbacili, jer je uvek umeo da popije više od te količine. Štaviše, shvatio je da mu je lakše da pije iz flašice i počeo je da mi vrišti kad ga stavim da sisa.
[wp_ad_camp_1]
Tu onda pocinje pritisak okoline- “slabo mleko”, “nema dovoljno mleka”… Ja izbezumljena, dete pije dohranu sve više. Na kraju odustanem od dojenja i krenem da se izmuzavam pumpicom i da mu dajem svoje mleko na flašicu.
Prvih mesec dana čak skoro da i nije pio dohranu posle toga, ali je nakon toga proizvodnja počela da opada, mada sam ja bila uporna i izgurali smo 6.5 meseci da pije mamino mleko, pa makar i na flašicu.
Ciljano zatrudnim drugi put osam meseci od porođaja i zareknem se da neću ponoviti gluposti od prvog puta. Otvorim sajt superbeba.com i iscitam sve moguće što je napisano, rešena da ovaj put moram uspeti. Nabavim knjige, teram sestre koje su uspešno dojile da mi sve ispričaju do najsitnijeg detalja i spremno čekam porođaj koji je počeo u 39-oj nedelji i dobili smo jos jednog dečaka.
On je imao žuticu u tragovima i bio je pospaniji nego prvi, ali sam ga budila i već u bolnici je lepo ukapirao šta se od njega očekuje. Stigli kući, kupili jednu konzervu dohrane, čisto da se nađe. Mleko krenulo brže nego prvi put, ja uporna da stavljam bebu svako malo da sisa. Kako se oglasi, ja ga odmah podižem i stavljam da sisa. Dolazi patronažna, pipne mi grudi i samo na osnovu toga zakljuci da “mleka ima, ali ne dovoljno” i opet mi se prodaje ista priča da dete hranim na 3h i da ponudim dohranu nakon svakog podoja.
Sve ja to lepo saslusam, ali samo mi izadje na drugo uvo i ja i dalje bebu dojim na zahtev, bez gledanja na sat. Opet komentari “možda je mleko slabo kad on tako stalno sisa, pa ne može da se zasiti”, ali ovaj put ja znam znanje i uopšte ne slušam sta mi dušebrižnici govore. Dohranu sam ponudila u prvih nekoliko dana u nekoliko navrata kad mi se činilo da možda nije lepo jeo, ali sam je nudila isključivo na kašičicu i dete je svaki put pljuvalo, na moju opštu radost. To mi je bila svojevrsna potvrda da ispravno radim, jer opet nisam želela da slučajno ugrozim dete rešenošću da isključivo dojim.
Posle mesec dana odemo na prvi pregled, beba napredovala 1280gr, pedijatar prezadovoljan, a ja sijam. Sad sam dobila i objektivnu potvrdu da to što radim ima smisla. U trenutku kad Vam ovo pišem, detetu fali nedelju dana do četiri meseca i sledeće nedelje imamo treću kontrolu (na drugoj je bio dobio 1200gr).
Planiram da ga dojim koliko god budem mogla i koliko on bude želeo (već anticipiram komentare “zar još dojiš” i sl, ali me to ni najmanje ne pogađa).
Ovim putem želim da iskažem beskrajnu zahvalnost Terezi i da posavetujem buduće majke da se unapred pripreme za dojenje. Ja sam bila prilično neinformisana i kroz tekstove sam sve saznala sto mi je bilo neophodno za uspesno dojenje, tako da to mozete i vi.
Srdačan pozdrav svima, Maja Kalinić
