Ja sam se u to uverila od samog starta, zapravo dok sam još bila u bolnici. Moj tvrdoglavi dečak je odlučio da ostane malo duže u svom poznatom okruženju pa sam zato ja ležala u bolnici nedelju dana željno iščekujući da u ruke uzmem svoje malo čedo. I sad kad pogledam unazad, možda sam upravo tada trebala da se malo više angažujem I informisem po pitanju dojenja, jer ono što me sačekalo nakon porođaja bilo je sve samo ne ono što sam očekivala.
Iako sam ja mislila da sam se dovoljno dobro pripremila za dolazak bebe i za sve što ide uz to, nisu mi pomogli ni školica za trudnice ni školica roditeljstva koje sam kao svaki pravi štreber pohađala i zapisivala sve detalje da bih bila spremna. Ali ništa nije bilo tako lako, teorija je jedno, a praksa drugo.
Sam porođaj je prošao pomalo traumatično za mene, a i za bebu, ali hvala Bogu sve se dobro završilo. Posto mi je prva beba, nisam znala ni šta da očejkujem ni kako to sve ide ali smatrala sam da sam na najboljem mogućem mestu i da će se osoblje pobrinuti da nam tih par dana u bolnici prođe što bezbolnije, ali sam se prevarila. Pošto sam bila u porodilištu koje nema baby friendly program, donosili su mi bebu tri puta dnevno. Niko se nije potrudio da mi pokaže kako da stavljam dete na dojku, kako da ga namestim da obuhvati lepo bradavicu, ama baš niko. Al zato kad bi ga doneli on je bio umrljan od adaptiranog mleka i spavao toliko čvrsto da je svaki moj pokušaj da ga probudim bio nemoguća misija. Da bi meni toliko nadošlo mleko odjednom da tu noć nisam spavala već sam svaka 2-3h sama stiskala bradavice da bi barem malo olakšala sebi bol usled naglog nadolaska mleka.
[wp_ad_camp_1]
Kada je to jutro došla sestra iz laktarijuma i pitala me kakve su dojke i pre nego sam ja uspela da izgovrim uštinula me za bradavicu toliko jako da sam sve zvezde videla, a po sobi je špricalo mleko iz bar 5 mlazeva. Ja sam u tom trenutku bila presrećna jer sam bila sigurna da imam mleka ali moja sreća nije dugo trajala jer je sestra ustanovila da su se stvorile ploče u dojkama i morala sam da odem da mi izdoje mleko jer je postojala opasnost od mastitisa. To mleko su naravno bacili, a meni se srce cepalo jer još nisam uspela da podojim svoje dete.
Jedva sam čekala da odemo kući. Kada su donosili bebe sledeći put mene su preskočili a sestra je došla da mi kaže da će meni bebu doneti kasnije jer je na fototerapiji. E tu sam se baš rastužila. Dobio je žuticu, a trebali smo sutradan da idemo kući. Tad sam rekla sestri da ako može kada ga donese da mi ga postavi na dojku kako treba da bih pokušala da ga podojim. I stvarno jeste to uradila ali on je bio uspavan i nije bilo šanse da povuče. Od tad sam se zainatila da ću dok sam tu podojiti svoju bebu jer nisam prva koja je rodila i vodila sam se time da je to sve nekako uredila majka priroda. I malo po malo ja sam osetila u jednom momentu kako je on povukao, taj čudan pomalo bolan osećaj je nešsto najlepše što sam osetila u životu.
Mislila sam da je to to, kad odemo kući da ce sve biti u redu, ali ni tamo nije sve bilo sjajno. Beba je svaki podoj vrištala, otimala se, okretala glavu i tako po ceo dan. Ja sam gurala, bila uporna, plakala zajedno sa njom, ali u jedno sam bila sigurna. Želim da dojim svoje dete. Prvo merenje kod kuće koje je patronažna sestra obavila preživela sam u suzama, srce mi se cepalo kad mi je rekla da beba nije dobila ni gram i da je potrebno da uvedem dohranu. I šta sam drugo mogla kad ti svi oko tebe i muž i rođena majka govore da ti je dete gladno i da zbog toga plače. Prvi put kad sam mu dala flašicu plakala sam kao nikad u životu, to je bilo totalno poražavajuće za mene.
I pre trudnoće sam se lečila od depresije 7 godina, da bi me postporođana depresija i davanje adaptiranog mleka totalno dotuklo… To je trajalo mesec dana, išla sam kod dva pedijatra i oba su mi rekla da nemam dovoljno mleka i da je potpuno medicinski opravdano da dajem bebi adaptirano mleko. I popustila sam.
Moj sin je dohranjivan nešto više od mesec dana. I onda sam jednom samo prelomila. Nema više flašice, od danas samo sisanje. I tako je i bilo. Prvi dan je sisao svakih pola sata, posle se to postepeno proređivalo ali je i dalje dojen na zahtev. Ta početna muka je trajala puna 3 meseca, od tad on je samo sisao. A sisa i dalje… 25 meseci i nastavljamo!
Nije bilo lako ali sve se može, uz jako volju, upornost i naravno Terezine savete! Drage majke, ne odustajte, samo hrabro, verujte u sebe!
