Imam dvoje dece i dojila sam oboje po godinu dana, prvih sest meseci iskljucivo.
Sa prvim detetom, kao i u svemu u cemu smo pocetnici, nije bilo lako. Ne zbog samog dojenja, vec zbog pritiska okoline da je dete gladno i da ga ja mucim. Dobio je 1800 grama za prvih mesec dana. Ni to nije zaustavilo moje kriticare, koji su zlurado napomenuli da ja ipak nemam mleka, ali “posto drzim dete stalno na dojci”, on tako nesto i pojede. Prosli smo bolne ploce u grudima, mlecne blistere, ali, ma moju srecu, ragade nisam iskusila, zahvaljujuci dobrom polozaju bebe. Kada je sa godinu dana beba izgubila interesovanje i pocela da me krvnicki grize i igra se mojim bradavicama, nisam insistirala. Ni to nije bilo dobro. Kako su me protivnici dojenja maltretirali na pocetku, tako su me zagovornici napadali zasto ne nastavim do druge godine, pa i dalje.
Sa drugim detetom je sve bilo lakse, jer mi niko nista nije pricao. U stvari, drugo dete je kao repriza filma, niko se ne uzbudjuje sto ga gleda, nema toliko pritisaka rodbine kao oko prvog i imala sam vise slobode i lagodnije dojenje.
Sada, godinu dana posto je to iskustvo za nama, moram da priznam da sam iznenadjena sto verujem da je dojenje ipak ostavilo traga na mojim grudima. Recimo, jedna od beba je ceo mesec sisala samo iz jedne dojke, te je ona narasla kao dinja, dok je druga, odbacena, postala malecka. Ta omiljena ogromna dojka je ostala nekoliko centimetara niza od druge, a obe su meke i kao zele na dodir. Mleko mi jos pomalo curka, ne mnogo, ali dovoljno da mi brushalteri i dalje vonjaju na sir, umesto na mleko za telo.
Ipak, da opet imam dete, opet bih ga dojila, jer su prednosti nemerljive. A sto se tice mojih kriticara sa obe strane, drago mi je sto sam radila po svome – majka sigurno zeli najbolje za svoju bebu, i to mi je bila ideja vodilja.
