Draga Tereza, želim da Vam se zahvalim za sve tekstove koji pružaju podršku novim mamama. U trenucima posle porođaja kada svi oko nas misle da imaju pravo da dele savete i da njihovo mišljenje treba da bude usvojeno, mnogo nam znači što možemo da pročitamo šta misle zaista stručne i iskusne mame.
Pre porođaja nikada nisam ni pomislila da moja beba može da pije nešto osim mog mleka – za nas nije postojala nikakva alternativa. Tom uverenju je doprinelo i to što su u mom rodnom mestu skoro sve mame koje znam dojile decu. Tokom trudnoće sam išla u školicu dojenja, čula i na Vašem sajtu pročitala mnogo korisnih stvari, ali sam verovala da ništa prirodnije na svetu ne postoji i da ću se bez problema snaći kada za to dođe vreme.
I došlo je vreme! Mali nežni anđeo konačno mi je bio u naručju. Ali samo na par minuta jer je „takva procedura“. Radovala sam se što će makar od sutra biti uz mene svakog trenutka. I dočekala sam to sutra sa velikim nestrpljenjem. Mali pospanko je konačno bio tu, ali očigledno sit i zadovoljan iako je proveo prvu noć bez moje blizine. Čekala sam moju malu devojčicu da se probudi, da me pogleda i da je prvi put nahranim… I tako smo dočekale posetu laktacijske sestre koja je išla od jedne do druge mame, „pregledala“ grudi toliko bolno da su svakoj posle toga oči bile pune suza i ocenjivala „Ti možeš da dojiš!“, „Ti možeš!“, „Ti ne možeš!“, „Ti možeš!“. Još uvek sam bila u šoku jer sam videla da je iz mojih dojki izašla krv, kada sam čula da neko ne može da doji bebu. „Da, ti nikako, zar ne vidiš da je to krv?!“. Odmah sam dobila savet da izmlazam makar i po par kapi, pa da pravim pauzu od tri sata do sledećeg izmlazanja i da se nadam da će se uskoro ta tečnost izbistriti. U suprotnom nema dojenja!
Ali to nikako nisam želela da prihvatim! Koristila sam svaki trenutak za masiranje grudi i izmlazanje, ali je jako teško išlo. Po par kapi uz velike bolove. Tada još nisam ni znala šta znači reč „bol“. Kako je dan prolazio grudi su mi se punile mlekom koje nije moglo da izađe. Napipavala sam mnogo grudvica, grudi su postajale jako tople i bolne i koža se sve više zatezala. Sledeće noći sam razmišljala da bez odobrenja ponudim malenoj da sisa jer ona najbolje može to da sanira, ali sam se bojala jer nisam bila sigurna da njoj neće naškoditi ta tečnost. Ipak sam završavala tražeći laktacijsku sestru i moleći je da mi pomogne sa izmlazanjem uz sve njene kritike i nimalo milosti. Posle svake njene nasilne intervencije (to je onaj bol za koji nisam znala da postoji, čak ni posle porođaja) ipak sam bila spremna da je grlim kao najvećeg dobročinitelja i budem joj beskrajno zahvalna. Sestra koja je svoj posao uglavnom radila bez pokazivanja ikakvih emocija, pospana beba i ja koja sam očajnički htela da je dojim uspele smo da dočekamo treći dan bez mastitisa.
Napuštanje porodilišta i odlazak kod babice kod koje sam išla školu za trudnice videla sam kao jedini spas. Usledilo je ponovno razbijanje grudvi i otčepljivanje mlečnih kanala, savetovanje i ohrabrivanje da isto to radimo i kod kuće. Uz njenu pomoć tog trećeg dana je iz mojih grudi krenulo čisto, belo mleko. Draga naša Sneža je bebu stavila da sisa prvi put. Suprug i ja smo tada doživeli najsrećniji i najemotivniji trenutak u našim životima. Tada je bilo najbitnije da ona ima šta da jede, a za sve ostalo smo bili spremni dalje da se borimo. Nismo ni jednog trenutka pomislili da treba da kupimo adaptirano mleko. Možda smo se i pomalo plašili da bismo lakše odustali od cilja ako imamo alternativu.
[wp_ad_camp_1]
Borba je bila zaista teška. Previše mleka, dojenje bebe po sat vremena, ona ista masaža i izmlazanje posle svakog podoja, ledene obloge, svež kupus i sve u krug skoro mesec dana. Uz to su se stvorile i bolne ragade, rana od epiziotomije je sporo zarastala, malena je plakala zbog grčeva… Moram priznati da su mi u tim trenucima silikonske bradavice pomogle da se smanji bol i da osetim uživanje u dojenju.
Davali smo sve od sebe. Ali šta se desilo sa ljudima, sa ženama koje su i same dojile decu i nisu razumele čemu tolika borba i upornost? Ne znam koliko sam puta čula da nije bitno koliko mleka imam ako je ono kao voda i ne može da zasiti dete. „Budi ti sita samo od vode!“. Najčešće se bebin plač se tumačio kao da je gladna, i najčešće je komentar bio „A da kupite više to veštačko mleko i da je ne mučite. Ne morate stalno da joj dajete, samo ponekad.“ Upravo zbog toga ga nismo kupili nikada. Mladi i neiskusni tata i mama bi možda popustili nekada pred „iskusnima“, a ovako bismo imali dovoljno vremena da se prisetimo našeg cilja. Bolelo me je što sam sa bliskim i dragim ljudima morala da budem drska i ponekad bezobrazna da bih svojoj bebi omogućila da dobije nešto što je najbolje za nju. Svi smo jedva čekali prvu kontrolu da bismo konačno videli da li je beba bila gladna mesec dana. Napredovala je 750g i porasla 3cm. Malo! Iako je pedijatar pohvalio malenu, rekao da nastavi samo da sisa i da ima grčeve pa zato plače, za njih je to bilo malo. „Naša deca su svakog meseca dobijala više od kilograma“, „Mora češće da sisa“, „Plače, a zaaaašto joj ne daš da sisa, zar ti nije žao?“. Da ne pominjem skokove u razvoju i komentare na to što tako često sisa. Osećala sam se kao da smo nas troje sami protiv svih. A nisam bila puna samopouzdanja da bih uspela da me to ne dotiče. Smirili su se tek kada je sa dva meseca imala skoro 2kg i 7cm više nego na rođenju. Tada su stvari počele da se vraćaju na svoje mesto, ja sam se oporavila od porođaja, hormoni su se smirili, počela sam da je odvikavam od silikonskih bradavica…
Sada sa skoro pet meseci naša devojčica i dalje samo sisa. Navikli smo se na čudne poglede i komentare zbog toga što joj ne dajemo kašice i sokiće od trećeg meseca, što je uvek vodimo sa nama i ne želimo i dalje da kupimo adaptirano mleko da bi mogao neko drugi da je pričuva dok mi „predahnemo“. Predah je meni svako uzimanje nje u naručje i gledanje kako je spokojna dok sisa, svako noćno dojenje u potpunom mraku kada sama pronađe bradavicu pre nego što ja i uspem da joj pomognem, slivanje mleka niz bucmaste obraščiće kada me tokom dojenja pogleda i počne da se smeje… Ponosna sam što smo uspeli da se pored svih problema izborimo za nešto što je najbolje za nju i njeno zdravlje.
Mnogo roditelja se danas nalazi pod pritiskom i lošim uticajem sa svih strana. Mnogo je lakše ići linijom manjeg otpora i odustati kada alternativa dojenju stoji na policama svake radnje. Ne predajte se lako! Da, prirodno je dojiti, a par meseci maminih muka kasnije zaista ne deluje strašno u odnosu na dobrobit koju imaju naši mališani i našu sreću što im od prvog dana pružamo sve najbolje. Tužno je samo što mame često nemaju podršku okoline i prave ljude koji bi im pomogli u tim teškim trenucima. Zato se Vama još jednom od srca zahvaljujem što se borite za nas i naše bebe.
Srdačan pozdrav,
Selena Smiljanić
