Priča o dojenju, ZA dojenje!

Za sebe mogu reći- DOJIM, dakle POSTOJIM! 😉

Šalim se, ali ne previše. To sam najozbiljnije shvatila kao deo svoje majčinske misije, a kako sam oduvek bila štreberka i tu sam se u tom svetlu pokazala.

 

Moram i ovo napomenuti: tekst, pored svom dnevniku, namenjujem isključivo onim majkama koje se pripremaju na dojenje, koje su u problemu, koje su se negde zaglavile i osećaju da gube bitku, da ne drže sve konce u rukama, a saveti koje dobijaju ih često na tom mlečnom putu sapliću i udaljuju od željenog, zacrtanog cilja. Apsolutno nikoga ne želim da osudim (one majke koje ne doje, koje to ne mogu, koje su iz njima poznatih razloga odustale ili to jednostavno ne žele). Sve smo mi na prvom mestu majke, koristile mi flašicu ili naše mleko, platnene pelenice ili Pampers… Ne poznajemo tuđe razloge, zašto ne doje, i ne tiču nas se na kraju krajeva, pa se ni ne treba odmah samo-uloviti u tu zamku osuđivanja (život je lep!). Mada ja jako često čujem“nestalo mi je mleka”, “nemam dobro mleko” i sl., i to mnogo majki pred odustajanjem i misli, nekako ih ubede, onako rastrojene, pod ludom igrom hormona. E, velikim delom zbog njih/vas pišem, da vam predstavim svoj put, gde sam ja nalazila korisne informacije i ko mi je to pomagao, jer, verujte mi na reč, nije bilo lako, ni prvi, a ni drugi put!

MIR.

Kao što sam vam se već “poverila”, prvi porođaj je bio hitni carski rez (apsolutno neočekivani) pod totalnom anestezijom. Ja nepripremljena, šokirana, u glavi samo “da sve bude u redu sa mojom devojčicom”. U takvom sumanutom stanju se i budim, pa mi je dovode, da me uvere da je moja vrištolina odlično. Na podoj je dobijam tek posle cca 12h. Kao teorijski sam se pripremila, tuđa iskustva poslušala, ali sam nekako nespretna, medicinska sestra takođe, pa je zaključeno vrlo brzo da bebi treba dohrana, jer je pospana (a kako i ne bi od totala), iako sam posle uzimala minimalnu količinu lekova protiv bolova; noću sam koristila pumpicu, jer nije spavala sa mnom, svesna da sve funkcioniše na principu “ponude i potražnje”, da nekako nadoknadim to što popije preko dohrane. Dobijam savet da isto nastavim i kod kuće, dok ne ojača, da je budim na svaka 3h (što je bila noću prava mora, detetu se spavalo, pa spavalo). Traljavo je sve to išlo. Trudila sam se maksimalno, ali nekako je dohrana uzimala danak- umesto da se smanjuje, iz dana u dan bi se povećavala, a moji su dani bili dani mrmota- podoji- “ispumpaj”/ podoji- “ispumpaj”. Kada se samo setim tog zvuka električne pumpice, grrrr. A svima sam jasno rekla da želim da dojim, pa šta god to značilo, kakav god to napor podrazumevalo. Želela sam silno da rodim prirodnim putem- nije išlo; želela sam silno da dojim- mora da ide. To ne dam! E tako sam ja zatvrdoglavila. A muž često kaže, kako me je moja tvrdoglavost i dovela na kraju do cilja. 

Pored literature i zillion izvora na netu sam se konsultovala (usput se i isplakala u slušalicu) sa savetnicima izLa Leche League u Sloveniji i iz Halo bebe u Srbiji. Značili su mi njihovi saveti. Jer bolelo je i fizički i psihički. Fizički, jer je verovatno nisam najpravilnije pristavljala na dojku, a tokom svakog podoja bi me oblivao hladan znoj, noge bih stavila na kutiju, pa je na kraju podoja bacala zdrobljenu u smeće. Kada se samo setim silnih čajeva, napitaka (poput onog od ukuvanog susama u vodi) koje sam spremala. Nije da sve to nije vredelo, išlo je iz dana u dan na bolje. Polako, ali opet dovoljno brzo da mi svakog dana da injekciju snage za dalje. Ja sam uglavnom dodavala (čak i tako malenoj, na kašičicu, da je odviknem od flašice) svoje mleko, ispumpane količine su se povećavale, dohrana se vremenom smanjivala, a momenat koji pamtim kao potpuno izbacivanje flašice je negde 20.-25.-i dan, kada su mi vizualizacije pomogle (more mleka, mi u barci i slično), tačnije opustila sam se, konačno! I dojila sam skoro do prvog rođusa.

…

Trudna ja drugi put. Mislim- ne može me sada ništa iznenaditi, barem ne u vezi sa dojenjem. Ustvari, fokus je bio na pripremama za prirodni porođaj (posle carskog), a za dojenje sam verovala da imam dosta iskustva, literature, povezala sam se sa nekim stručnim ljudima još u toku trudnoće, tu su bile i moje dule. Jedna od grupa na fejsbuku kojoj sam se pridružila u toku trudnoće je Super beba i draga Tereza Kiš Miljković, sa kojom sam se ranije povezala, pa i podelila anonimno svoje iskustvo za potrebe grupe i čekala dan D, a nju/ njih imala kao keca u rukavu.

Roditi prirodno i roditi carskim rezom je neuporedivo iskustvo, pa i sa aspekta dojenja. Ovoga puta dete sam dobila odmah na grudi, na prvi podoj, prvo njuškanje i maženje, uživanje u čedu, u naručju, sad i odmah, a ne posle 12h. To je neprocenjivo, ČAROLIJA!
Sve je zaista krenulo sjajno, brzo je napredovala u težini i to isključivo dojena. I tako tri dana. Baš sam se pohvalila mužu kako nisam kmezila treći dan (taj možda mit sam ipak potvrdila posle prvog porođaja- mameći bluz ceo taj treći dan). Ali zato jesam četvrti. Začepio mi se mlečni kanal, visoko gore, na levoj dojci. I to sam ja baš tako osetila. Niko mi nije rekao. A ni verovao. Jer medicinskom osoblju se činilo da je sve u najboljem redu, na dodir, na oko. Ovde bih naglasila- majke slušajte svoj inner voice, intuicija vam tada radi dvesta na sat (rekla bi dula Tadeja), jer iako su oni svi radili najbolje što znaju i na osnovu svog dotadašnjeg iskustva, ja sam ipak to osećala, a i iz istih tih razloga se kidala na sitne komade, jer je meni mleko sve sporije teklo. Nije nestajalo, kao što su neki govorili i tešili me (da biću dobra majka i ako ne dojim), samo je naišlo na prepreku, koja me je odvela u groznicu. Da ne opisujem do detalja svoj tadašnji horor. Bila sam “na tleh”, rekli bi ovde. Skroz. Odmah sam zvala savetnice iz Lige, čije su mi brojeve dostavile dule (one su non stop bile sa mnom na vezi i hrabrile me). Savete sam prihvatala oberučke. Doktor je pred otpuštanje iz porodilišta potvrdio moje sumnje (zečepljen mlečni kanal indeed) i to mi je značilo. Znači- imam mleka i imam problem. Moram ga rešiti. Matematika je jasna. Moram što pre stići kući, da zagrlim stariju ćerku koja mi do bola nedostaje i da se bacimo na posao! Pisala sam i Terezi. Nisam čekala, znala sam da moram brzo da reagujem. O da, još i ovo (možda se i vama ova “jagodica na torti” desi-la)- jutro posle grozničave noći su mi prokrvarile bradavice, bukvalno pukle, žive rane. Vi koje prolazite ili ste već prošle kroz tu situaciju znate kakav je osećaj, ne kada “pukne” jedna, već kada “pukne” i ona druga. Za mene- košmar! Stanje, samo dva dana posle onog idealnog nije bilo nimalo optimistično.

Sa svih strana sam dobijala informacije, korisne uglavnom. Prvo smo kod kuće “odvezali čvor”, masažom (ne baš nežnom) i zagrevanjem termoforom (ne neee, prvo sam se doooobro isplakala, onda čvor). Homeopatski lek je pomogao da rane brže zarastaju (dula Špela je homeopatkinja), i ja sam već drugi dan po povratku kući počela da dojim Radosnu. Bez silikonskih nastavaka, bez pumpice, jer to bi bilo kobno za rane koje su tako brzo zarasle (tačnije prestale su da krvarile, ali su i dalje bile tu i bolele me). Odmah po dolasku kući sam kontaktirala sertifikovanu savetnicu Alenku, odlučila se za njenu uslugu, a ona je naredni dan došla kod nas. I to je bilo TO. Prekretnica! Nekako sam joj verovala, već nakon par razmenjenih rečenica. Potpuno mi je povratila samopouzdanje, rekla da sve što radimo je OK i da se moje dete lepo doji, samo je malo sporije, pravi pauze, a čini se kao da spava. Sećam se, nazvala je profesionalcem 😉 Dala mi je konkretne savete i tri dana nakon tog susreta mi nismo više koristili dohranu već se isključivo dojili. Nije bilo lako, ali je vredelo- svake kapi vredno! Bol je lagano bivao manji, jer sam se trudila da je što pravilnije pristavljam. I sve je bilo mnogo bolje, mnogo lakše i lepše. A znala sam da će taj dan doći brzo. I nisam se prevarila.

Apsolutno sam ZA dojenje u javnosti! I mnogo volim moju orion MARAMU!

Mislila sam da neću nadugačko, ali nekako mi to baš ne ide od ruke (još uvek je sve sveže ;)). Malo mi je čudno kada vidim o čemu vam sve pišem, možda sam mogla i sa manje detalja, ali ipak znam koliko su meni tuđa iskustva pomogla. Verujem da je bitno izaći iz senke anonimnosti, reći ljudima- da, to se desilo i meni i iako su gotovo svi mislili da je dojenju kraj, dojenje traje i danas, posle skoro sedam meseci. A dojenje je za mene isto kao i za vas- i hrana, i piće, i lek, i maženje, uteha i sigurnost, toplina i “za tebe sam uvek tu”.

Eye contact 😉