Od trenutka kada mi je kroz glavu proslo – Počelo je… pa do trenutka kada sam začula najdivniji zvuk na svetu, prvi plač moje bebe, prošlo je svega 35 min. Svakoj trudnici bih poželela takav porođaj. A onda iz susedne prostorije čujem – “Nemoguće…”
Dolazi babica i oduševljeno priča – “Hej, jel znas koliko je težak tvoj sin? 4kg!” To mozda i ne bi bilo tako veliko iznenađenje da nije reč o blizancima… Kroz 10 min rađa se još jedan bata, 3900. Jedva sam čekala da mi donesu bebe kako bi ih prvi put privila na grudi, prvi put podojila.
Pokušavam da ustanem iz kreveta ali toliko sam bila slaba da sam samo pala na susedni krevet. Sestra mi pruža podršku i na moje očajno – “Ne mogu da ustanem iz kreveta” odgovara – “Dete, jesi li ti svesna da si pre par sati izgubila 16kg, dobro je da uopšte možeš da pričaš” 
Donose mi bebe. Plače jedna, plače druga, a ja nemam snage da ustanem. Sestre naravno imaju dovoljno svog posla… Da nije bilo mojih divnih cimerki iz sobe ja ne znam kako bih… One bi držale jednu bebu dok ja dojim drugu pa bi se zamenile. Ali ta prokleta vaga nikako da se pokrene. Iz dana u dan moji blizanci gube na težini.
*Dobronamerne sestrice* im uporno guraju flašicu, uporno govore kako su krupni, kako jednostavno ne mogu imati dovoljno mleka za obojicu. Međutim, ja odbijam da poverujem u to. -“A zašto ne izabereš jednog pa njega dojiš, a 2-om dajes dohranu?” – Zaboga, kako bih odlučila koga dojiti…? Uporno govorim: “Nemojte mi pričati da je nemoguće, nemojte mi pričati da imam male grudi, pa imam starijeg sina kojeg sam dojila 13 meseci.”
[wp_ad_camp_1]
Jedne noći mi strašno nadolazi mleko. Molim sestru da mi donese iz boksa makar jednu bebu. Odbija. Ubeđuje me kako ćemo sutra kući… – “Ali gube na tezini!” – “Srediću ja to…” Sutradan mi donosi bebe. “Bez brige, nakljukala sam ih dohranom, sad će vizita i merenje, idete kući.” Tužno je što je bila ubeđena da mi čini uslugu, da mi je pomogla… A ja sam se cele noći izdajala, stavljala obloge od kupusa na bolne grudi. I zaista, tog dana nas pustiše kući. Polako, polako, naučiše da pravilno uhvate dojku.
Kada sam ih prvi put namestila da doje u isto vreme gotovo da mi krenuše suze od tog osećaja.
Kontrola za 5 dana. Mlađi blizanac je kalirao… Proveravamo bilirubin. 329… Žutica. Nazad u bolnicu. Dok je u inkubatoru donose mi flašicu sa dohranom pošto nema snage da sisa. – “A zašto se ne bih izdojila i dala mu svoje mleko?” – “Znaš, ono je slabije, ono drži bebu maksimalno 2h, a ovo će ga držati sitim 4h!” Čim je sestra otišla prosula sam njihovo mleko i uzela pumpicu u ruke. Nisam se odvajala od pumpce, trebalo je slati mleko i za blizanca koji je ostao kod kuće…
Izlečismo žuticu za 3 dana, ali zato zaradismo ešerihiju. Terapija još osam dana… A suprug i ja nismo odustajali. On mi je ulivao snagu kada bih posustajala. -“Možemo mi to” – govorio bi. Dolazio je za mleko čak i noću.
[wp_ad_camp_1]
Kada mi je jednom prilikom sestra u 3h ujutru otključavala vrata zapanjeno je pitala -“Pa zar i noću…?” Ja sam se osmehnula i rekla -“Znate, bebe ručkaju i noću, ne samo tokom dana.” I konačno se posle 11 dana vratismo se kući.
Sreća nije dugo trajala, svega 3 dana pošto sam sa drugim blizancem morala u bolnicu u Kragujevcu. 5 dana je trajalo ispitivanje razloga zbog kojeg se beba zacenjuje. 5 dana sam izdajala i prosipala mleko zbog blizanca koji je ostao kod kuće da održim laktaciju. U Kragujevcu su mi uporno davali neki crveni čaj za bebu i na moje – “Ali ja dojim, beba je mala”, odgovarali bi – “Zaboga, pa moraš da pojiš bebu…” Nisam imala snage da se raspravljam sa njima, ali svojoj bebi nisam davala ništa osim svog mleka.
Čak smo i tokom nekih snimanja dojili, kao npr. kada smo radili EEG, taman 15min, on srećan jer siki, ja srećna jer imam osećaj da zajedno prolazimo kroz sve.
Kada smo se vratili kući blizanac koji je u međuvremenu dok sam ja bila u Kgu prešao na dohranu sada je zaboravio da sisa, tražio je flašicu. Ali bili smo uporni, nismo odustajali. I taman smo se vratili u formu… opet bolnica, blizanac koji je bio u Kgu ima ešerihiju. Sve znam, 9 dana terapije, već prosla… I ponovo izdajanje danju… noću…
Od prvih 40 dana 30 dana smo proveli po bolnicama. Da, bilo je teško, ali nismo odustali. Sada dojim oba moja anđela, bez kapi dohrane. Nekada zajedno, kada su u isto vreme gladni, nekada posebno jer ne možemo da čekamo da se bata probudi. A ja iz dana u dan zahvaljujem Bogu sto mi je priuštio da mogu da uživam u njihovim pogledima dok ručkaju najbolju hranu na svetu.
anonimno
Ovaj tekst je deo serijala o ličnim iskustvima žena koje su rodile blizance i manje ili više uspešno ih dojile. Na neuspeh dojenja uticalo je mnogo faktora. Neki od njih mogu da se spreče, prevaziđu, izbegnu. Nadam se da će ovaj serijal pomoći da se bolje razume dojenje blizanaca.
Potrebna Vam je pomoć savetnice? Kliknite za više informacija
