Tokom čitave trudnoće mislila sam o svemu samo ne o dojenju

Kada smo moja mrvica i ja stigle kući iz porodilišta, shvatila sam da o dojenju ne znam ništa i da treba da ga usavršimo i ona i ja. Mleko mi je tada već prenadošlo (a bio je to tek drugi dan od porođaja), nisam mogla da izmuzem ni ručno ni pumpicom, a ona nema snage da vuče. Odmah sam zvala patronažnu sestru, počela je masiranje, izmlazanje boooolnoooo (a ne sme da boli – primedba savetnice), tuširanje, grejanje pa hlađenje, kupus i sto drugih čuda. I naravno, ragade.

[wp_ad_camp_1]

Dojim ja tako po čitav dan i čitavu noć, jer ona spava na siki (drugačije nikako i nije spavala). Nimalo oduševljena “bebovanjem”, uz sve ono što žena i psihički i fizički treba da prođe nakon porođaja, dojenje je za mene bilo kao najgora moguća kazna. Lezi, doji, lezi, doji… Sama pomisao da da od mene i mojih dojki zavisi njeno preživljavanje, bacala me je u mini depresiju.

Ali dojim i dalje jer sam negde pročitala da je to nešto najbolje što mogu pružiti bebi. Ona i dalje ne spava, nekad je znala da veže i po 13h da ne sklopi oka. Dušebrižnici mi kažu da moje mleko “nije kvalitetno“, “da ne valja” i “da je to sama voda”, zato mi dete ne spava i ako ne dam formulu da neće ni napredovati. Kao da su mi rekli da sam loša majka. Šta sam radila kad nisam dojila? Plakala.

Prva kontrola u savetovalištu. “Vaša beba nije dovoljno napredovala, dajte joj mleko iz apoteke.” Kao leden tuš. I na moj komentar da mleka imam za dve bebe, pedijatar odmahnu glavom i opet naglasi “mleko iz apoteke”. Čekajte ljudi, pa ja mesec dana samo lezim i dojim i to nije dalo rezultate??? Ne može moje mleko da ne valja, ne, ne…

[wp_ad_camp_1]

Onda sam se izmlazala i davala joj na flašicu. To je dalo rezultate ali samo majke koje su na taj nacin hranile bebu znaju koliko to može biti naporno. Uz to se još i bojala da će zbog flašice odbaciti siku. Opet pritisak dušebrižnika, “što se mučiš daj joj formulu”, “vidiš da ti mleko ne valja dok nije napredovala”, “neće biti ni prva ni poslednja na formuli”.

Ne odustajem i dalje. Jedan obrok podoj, drugi izmuzeno mleko na flašicu. Nakon nekog vremena mislimo sad je ojačala, moći će sama da izvuče koliko joj treba, ukidamo flašicu, opet samo podoji. Opet slabo napredovala… Opet pritisak sredine, pedijatra… Ne odustajem, i dalje dojim i čitam super bebu dan i noć.

Odlučujem da kontaktiram ženu, majku, Terezu, našeg spasioca, hrabritelja i podršku. Neću ulaziti u pojedinosti na koji način je Tereza rešila naš problem da ne bih slučajno zbunjivala druge majke.

Neće ih osnažiti svilena benkica, ni skupocena kolica već majčino mleko koje je potpuno besplatno.

Preponosna sam na sebe što sam sve izgurala i nisam odustala uprkos svemu. Samo mi je suprug bio podrška (sad shvatam da je to jedina podrška koja mi je i bila potrebna za NAŠE dete). Nema toga što može da zameni lepotu slike na kojoj moja mrvica ljubi siku, vuče mlekce iz nje, cokće i smeši mi se. Pa jos kad je obuhvati sa njenim malim ručicama, kao da drži kakvu flašicu… A ova je “flašica” najtoplija, najmekša i najprijemčivija za njena mala ustašca…

Nije lako, ali mislim da će se većina majki složiti da ništa lepše ne postoji na ovom svetu nego osećaj da tvoj organizam stvara čarobnu hranu za tvog malog anđela. U toj je hrani satkana i sva ljubav koju im mozemo pružiti. To nema cenu, a vredi svake suze i napora!!!

Mrvina mama