Majka upornost i majka istrajnost – priča o dojenju

Drage meme,

vi koje planirate da dojite, vi koje dojite i vi koje ne želite da dojite vaše bebe (jer je neko rekao da vam mleko nije kvalitetno, da ga nemate dovoljno ili da je dojenje prenaporno za vas)… piše vam mama jednog Tadije i jedne Tare.

Zovem se Natalija.

Nasa priča počinje 2015.godine, kada je na svet došla naša devojčica Tara, naše drugo dete.

Termin je trebalo da bude krajem juna, baš na bata Tadijin 4.rođendan, ali Tara ne da nije želela da deli datum sa bratom, već nije želela ni istog meseca da se rodi. Eto, od samog početka bila je samo svoja.

Otišla sam na kontrolu, bila sam osmi mesec trudnoće. Osećala sam da će stomak da mi pukne, koža me je svrbela i mislila sam da ću svakog časa eksplodirati, a imala sam da “gulim” još mesec dana do termina. Gradskim prevozom sam otisla do GAK Narodni Front i posle pregleda doktorka me je uputila u porođajnu salu. Porođaj je uveliko krenuo, a onaj osećaj da cu eksplodirati je zaista bio stvaran i opravdan. To je to. Ulazila sam euforicno u prostorije za porođaje… sve sam već znala šta me čeka i uopšte se nisam plašila. Suze su mi kotrljale niz lice jer sam znala… uskoro ćemo se upoznati… moja Tara i ja.

Porođaj je protekao u najboljem redu, ekspresno se rodila i za nekih 2 sata sve je bilo gotovo. Ocena na rodjenju 9/10, plače, tj.urla, težina 3.200g (pomislim u sebi, koliko bi bila teška da se rodila u terminu?) Vidim da je ljubičasta, ali nekako u prvi mah i uz ocene pedijatara odmah nakon rođenja, sve je izgledalo o.k.

U sobi za porodilje sam bila nakon 2 sata od porođaja. Očekivala sam moju bubicu. Svaki put kad neka babica otvori vrata, meni se puls ubrza, srce od treme i sreće hoće da iskoči. Nema je… Ne znam šta se dešava, nemam koga da pitam, a ne smem sama da ustanem jer ne dozvoljavaju.

Dolazi pedijatar i saopštava mi da je moja beba u inkubatoru na poluintenzivnoj nezi… visok hematokrit u krvi (zbog čega je i bila ljubičasta), u brzini porođaja je progutala malo plodove vode i tako mora da prima antibiotike… i još svašta nešto… a sto je bilo najkritičnije, nisu znali da li će krv uspeti da joj razrede uz pomoc infuzije ili će morati kroz pupčanik kompletnu krv da joj menjaju.

Sve mi je delovalo nestvarno, tj.kao da se o nekome drugome govori.

Snagom Supermena, tri sata nakon porođaja, odlazim na 4.sprat, stepenicama jer lift ne radi, ne bih li je videla… Ništa me nije bolelo i ništa nisam osećala sem potrebe da je vidim.

Uh, bila je priključena na sto nekih cevčica, nije smela da dobije prvi mlečni obrok već samo infuziju… Sećam se samo da sam joj kroz staklo rekla ,,Bubo moja rođena, sada će tebi tvoja mama da pripremi obrok, samo budi hrabra!” Sišla sam u sobu i počela da pregledam svoje grudi (sina sam dojila i znam celu proceduru pokretanja mleka), ali mleka ni u najavi. Bila sam očajna. Noć je prošla, ja sam pokušavala… i ništa.

Tari su ujutru dali vrlo malo dohrane na špric da bi videli da li prihvata hranu. I hvala Bogu, prihvatila je. Ali… meni nije bilo to, to. Nije moje. Nije pravo. I sve sam mislila da čim joj budu dali moje mleko da će prepoznati, da će znati da je to mleko koje je samo za nju najbolje.

Pozvala sam babicu i rekla ,,Psihički sam se pripremila, znam da će da boli, ako vrisnem, ne obraćajte pažnju, radite svoj posao” Cimerke su izašle iz sobe. Babica je počela da mi pritiska bradavice, jako, vrlo jako… pa ja nisam imala bebu pored sebe koja bi povukla. Bolelo bi i tada u početku, da se ne lažemo, ali prosto prirodno je, a i uz bebu sve je lakše.* Svaki njen stisak je bio toliko jak da bi mi svaki put krenula krv niz noge i pored higijenskog uloška. Pitala sam samo da li je to u redu. Ona mi je objasnila da su grudi i materica povezani i da svaki put kada ona stisne moju bradavicu, materica napravi kontrakciju i izbaci se višak krvi.

[wp_ad_camp_1]

Krenuo je kolostrum. Krenuo je život. Iz tog prvog puta jedva smo prikupile zajedničkim snagama 3ml!!! Rekla mi je da ce doći u 14h da ponovimo i prikupimo koliko toliko. U međuvremenu u posetu su mi došli sin i mama, koja je donela punu kesu sterilnih bočica za urin u koje ću kasnije prikupljati mleko i nositi Tari. Bila sam srećna što ih vidim, moj sin, moja do tada beba, odjednom je bio džin… sve je bilo o.k. ali sam imala tremu od susreta u 14h jer sam onako ranjiva posle svega bila na ivici da puknem. Jednostavno nisam više mogla da izdržim ni spavaćicu koja je grebala moje grudi i delovala mi kao najgrublja šmirgla, a kamoli da mi babica pokreće laktaciju, onako ručno, bez bebe…aaaaaa….

Otišla sam u sobu sa punom kesom sterilnih bočica i od tog dana kreće moja misija. Babica je došla u 14h, ali ja sam već sama prikupila, do tada moj maksimum. I tako narednih 11 dana. Bez pumpice, bez bebe, bez babice, ko je šta radio, ja sam samo izmazala svoje mleko i molila babice da samo njega daju Tari.

Svaki put kad bih odnela bočicu s brojem moje bebe, pre nego što je stavim na pult ja je poljubim i svaki put nesto sebi sapnem u bradu…

To su bile neke reči podrške, ne znam ni sama. Ko zna kako su me videle neke druge oči, ali ja sam samoj sebi sa tom bočicom mog mleka delovala jako samouvereno.

Svaki put kada bih došla da je vidim, kroz cevčicu je prolazilo mleko, ne belo, nego moje, lično moje, žućkasto i gusto, spremno samo za nju, za moju bubicu. Dobila je kasnije i jaku žuticu, skočio bilirubin… dobila je i leptir-mašnicu na očima. I sve je dolazilo i prolazilo, ali jedno je sigurno. Tačno na 2h moje mleko je čekalo Taru ili je Tara čekala mamino mleko, jedinu vezu do tada sa mamom.

Bilo joj je bolje. Postepeno joj je prolazilo sve šta je snašlo, krv se proredila uz infuziju, pluća o.k., nije “ječala” kako pedijatri kažu, već je pravilno disala. Ostalo je još bilirubin da oborimo i čekaju nas svi našoj kućici.

Kada su je prvi put doneli plakala sam. Plakala sam dugo, od sreće… od svega…

Nije znala da gleda, tj.gledala je, ali kako bih je pomerala levo-desno, tako su se pomerale i njene zenice. Zastrašujuće, ali normalno za decu koja su od rođenja provela u inkubatoru. Ona je još i super, 11dana, pa šta je to naspram ko zna koliko meseci provedenih u inkubatoru svih onih beba gore sa kojima se družila na 4.spratu.

Nije znala da gleda, ali je znala da sisa. Kao malo mače, počela je da me njuška i da traži siku. Neopisivo zaista. Trenutak zbog koga ću se možda, nekada odlučiti na treće dete.

I sve bude i prođe i boli i prestane, ali taj susret i taj trenutak nikada. Evo, pišem i plačem.

Nisam znala da li imam dovoljno mleka. Ustvari, šta je dovoljno? Dovoljno je onoliko kada vidim da ona mirno spava, da ima urednu stolicu i da nema grčeve. I na kraju nikada nisam ni znala koliko je to, a da je dovoljno, bar ne u mililitrima, ali onako “odoka” bila sam sigurna da je to, to.

Svakog meseca je napredovala pa bar za koji gram više od proseka. Kada je došlo vreme izmedju 4-6. meseca da uvedemo kašice, nije htela da čuje. Odbijala je sve, baš sve… sem maminog mleka. Nije znala ni voda šta je, sem one u kojoj se kupa. Krvna slika je radjena i u 6. i u 9.mesecu i svaki put je bila odlična, kao da je uredno jela sve vrste namirnica koje se daju u tom periodu.

Tako smo se nas dve družile sa sikom svuda. I kod kuće i u gostima i u parkiću i u igraonici. I bilo me je briga da li me neko gleda i šta će ljudi da kažu… Neka kažu šta hoće, ako pojedine estradne umetnice svoje gole grudi prikazuju na malim ekranima, eto tek tako, da bi bile IN, i to je kao normalno, zašto ne bi bile normalne moje gole grudi kojima dojim moju bebu? Ne razumem stvarno.

Moja mama je po pitanju dojenja starijeg kova, sve ona to podržava, ali u početku je kolutala očima kada bih Taru dojila negde van kuće. Pa kako u javnosti, pa ‘ajde bar prekri se malo. I jesam. Prebacim pelenicu ili maramu preko ramena i podoj može da počne. Trajalo je sve punih 15 meseci. Trebalo je da se vratim na posao (inače sam vaspitač), a u tom slučaju ona bi morala u jaslice. Stres. Kako kad je samo dojim, kako kad ne zna ni da žvaće, neće kašice, neće vodu, pa čime će je hraniti…

Odem tako na komisiju za produžetak i navedem svoje razloge zašto bi trebali da mi produže uz svu dokumentaciju da je prevremeno rođena itd. Dobijam odgovor da to nije razlog da se bolovanje produži. Dojenje? Pa to su tehničke stvari, moje dete je zdravo i pravo, a ja trazim produžetak, strašno. Meni je lično bila strašnija rečenica da je “dojenje tehnička stvar” ali ajde de.

Pogledaju oni tako gde radim ja, gde radi suprug, pa kada su videli da je zdravstveni radnik, rekoše mi: “Znate šta, vaše dete je, hvala Bogu zdravo i pravo. Produžetak vam dajemo samo iz kolegijalnih razloga jer vidimo gde vam radi suprug. A te priče dojenje i te gluposti… ma dajte, prekidajte to i dajte tom detetu konkretno da jede!”

Vrlo ljubazne žene, stručnjaci pre svega u svom poslu, posebno po izjavama, a verovatno ništa bolje ni kao majke nisu, jer da jesu, ne bi sebi dozvolile da tako nešto kažu. Nastavila sam da je dojim i nekako uspela da joj uvedem prvo vodu, a zatim hranu, ali u komadima. Kašice smo preskočili skroz.

Tako sam Taru dojila punih 15.meseci dok se nisam vratila na posao i dok ona nije krenula u jaslice. Tada smo obe nekako osetile da je to to. I nije puno patila. Već je sve jela, istraživala je nove ukuse…

Mojom pricom sam zelela da dokažem da ne mora uvek sve da bude idealno da bi se mleko održalo. Kada je bilo najpotrebnije da beba povuče, bebe nije bilo… ni pumpice… sve je islo ručno. I posle kada cujem razloge zbog kojih mame ne doje svoju decu, digne mi se kosa na glavi. “Nemam dovoljno, dajem i dohranu, nije kvalitetno, nije krenulo…” Ma važi.

Za sebe neću da kazem da sam majka hrabrost jer ne mislim da sam uradila nešto više što bi svaka normalna majka mogla da uradi za svoje dete, ali mogu da kazem da sam MAJKA UPORNOST I MAJKA ISTRAJNOST i ponosim se time.

Veliki pozdrav od Tare i Natalije i podrška dojenju uvek i svuda!!!

Natalija Dragićević

Potrebna Vam je pomoć savetnice? Kliknite za više informacija