Mama sam bliznakinja koje uskoro pune dve i po godine. Rodila sam ih u 35 godina iz prve trudnoće, začete prirodnim putem. Rodjene su u 37+0 carskim rezom, na rodjenju imale 2950 i 2800gr, po 51cm, zdrave i velike devojčice.
Carski rez je rađen pod totalnom anestezijom, 24h posle toga sam bila na intezivnoj, bebe nisam ni videla. Kada sam prebačena na poluintezivnu donosili su mi ih samo da ih vidim.
Iako jos uvek samo na infuzijama, trećeg dana naveče grudi su mi jako nabrekle, mleko je nadošlo, a bebe su bile site u bebi bloku. Cele noći su mi dve divne mame i jedna sestra pomagale, pokušavale da masiraju, da izmazam mleko.
Bojala sam se mastitisa strašno, obzirom da je moja sestra dve god ranije završila na inciziji. Imala sam sreće da nam je u jutarnju vizitu došao dr Grahovac, koji mi je lepo objasnio kako masirati grudi i izdajati, sasvim staloženo i bez povišenog tona. Posle nekog vremena sestra je ušla u sobu i po običaju pitala, da li kasnije da mi donesu bebe da ih vidim. Na to sam je zamolila da mi donese jaču bebu na podoj. I tako je počela naša avantura dojenja. Sledeći podoj dobila sam drugu bebu.
Dok su bile male i isključivo na mleku, nisam ih dojila istovremeno. Od carskog sam se baš sporo oporavljala, suprug i ja ih uglavnom čuvali sami, tako da mi je bilo jako važno i da se odmaram koliko god mogu. Siku su obe super prihvatile i nikada nisam imala problem sa tim da je odbijaju jer znaju i za formulu. Formulu su pile pomoću cucle od kaučuka, tako mi je neko savetovao da je bolje posto ih i dojim.
Dakle, sisale su naizmenično: jedan podoj jedna – obe dojke, druga formulu, pa nakon tri sata obratno. Obavezno sam pisala kada je koja sisala i po koliko sa koje dojke. Leva bradavica mi je bila dosta bolna, mada nisam imala rane ali mame znaju koliko to boli. Ni jednog trenutka nisam razmišljala da odustanem, svesna da im je svaka kap mog mleka dragocena. A i one su bile dobre bebe, zaista smo brzo uspostavile ritam, na po tri sata obrok.
Interesantno je da kada smo bile na dečijoj pulmologiji sa njihova dva meseca, mlađa, koja imala obostranu upalu pluća virusno, nije htela formulu, samo da siki. Verujem da ih je samo dragi Bog i majčino mleko tada spasilo svega što je moglo da nas snađe.
Čvrstu hranu uveli smo sa 6 meseci, a kako su rasle, tako su same izbacivale po neki podoj. Potreba za formulom se smanjivala, a kada smo mogle već da mi priđu i uspuzaju se uz mene, sisale su i zajedno. I tako, divno, jedna se posle 15 meseci sama samo nasmejala siki i prestala, a druga mesec dana kasnije, isto tako.
Laktacija je postepeno nestala bez medikamenata. I, šta da kažem, svakoj mami bi poželela da ima lepo iskustvo kao ja. Toliko od mene.
Srecna mama bliznakinja 
Ovaj tekst je deo serijala o ličnim iskustvima žena koje su rodile blizance i manje ili više uspešno ih dojile. Na uspeh dojenja uticalo je mnogo faktora. Neki od njih mogu da se spreče, prevaziđu, izbegnu. Nadam se da će ovaj serijal pomoći da se bolje razume dojenje blizanaca.
