Pozdrav svima! Evo je i naša priča…
Nađa se rodila 24 dana pre termina… uz to da sam u toku trudnoće 4 puta ležala u bolnici, održavala trudnoću… 8 dana pre prodjaja takođe bila u bolnici jer je krenula napolje mnogo pre pa su nam doktori odlagali porođaj… konačno, rodio se mali čvarak, 2750gr težak… nisu mi je donosili 2 dana… morala sam da molim da me puste bar da sedim malo pored inkubatora, da je gledam i plačem što ne mogu da je uzmem…
Dok su svim mamama donosili bebe na podoj, ja sam sedela u krevetu, plakala i masirala grudi u nadi da će kad je konačno dovedu- malena imati šta da siki… prvi dan – mleko ide kap po kap.. tačnije kolostrum… već sam počela da se nerviram misleći da neće imati šta da jede. Masirala sam grudi, masirala, nalivala se vodom… drugi dan je mleko nadošlo, gorni deo spavaćice mi je non- stop bio mokar.
Mojoj sreci nema kraja! Kad je već ne donose, na pumpicu sam izvlačila mleko i nosila joj da jede… treći dan – evo je Nađa! Ako tad nisam umrla od sreće – neću nikad! 
ali… ona no da čuje za siku… ili spava ili vrišti kad je prinesem… u čemu grešim?
[wp_ad_camp_1]
Patronazna sestra pokušava da mi pomogne, ali nema šanse… neće ni da čuje… plačem ali ne odustajem… izvlačim mleko kad god osetim da su dojke pune… maximum njenog sisanja u porodilištu je bio 20gr.. a ja mleka na izvoz imam… dolazimo kući.. ona gladna.. ja na dojku – vrisak. Ma nema šanse. Lezi, ustani, obrni, okreni – ne želi da je vidi.
Komentar patronžne je da nema snage da vuče i da će sisati kad ojača… hm…. suprug ode i kupi flašicu.. ja se izdajam, ona na flašicu pije… frižider pun mleka… svaku noć, Nađa se budi, muž je hrani, a ja sa pumpicom u ruci… ne znam da li više mogu da izdržim.. ruke bole, areole bole, grudi i dalje pucaju.. pokušavam da je stavim da sisa ali nema šanse. Patronažne, doktori, ma svi kažu kako nema šanse da ona prihvati siku, kako je navikla na flašicu… ali ja ne želim da pustim to tek tako. Nastavljam da se izdajam i da joj tako dajem da jede.
Terezin savet je bio da zabatalimo flasicu i da forsiramo siku. Ali opet ništa… i tako sam se mučila mesec dana dok jednog dana moja Nađica nije izbacila flašicu i počela usnicama da trazi sisu…
Ooo Bože, kakav je osećaj kad posle 40 dana pokušavanja- ona sam traži da sisa! Moja bebana volo siku više od svega! Kad je vidi – smeje se oko glave … za par dana punimo 9 meseci i imamo 10kg… o kad je vidim kako zadovoljno siki – preponosna sam na sebe što nisam odustala i što nisam slušala dokgore da zabatalim sisanje i pređem na adaptirano… Želela sam da dojim i uspela sam da održim mleko… i ponovo da se sve isto desi – isto bih uradila… samo upornost i volja, ništa drugo… kad sam ja uspela – svako će
Pozdrav svima i Tereza, hvala još jednom na podršci! 
Potrebna Vam je pomoć savetnice? Kliknite za više informacija
