Prvo dete sam dojila godinu dana uspešno, bilo je u početku problema sa ravnim bradavicama, ali smo to prevazišli brzo jer je i on bio veliki sisavac od starta i uporno ie vukao, lepo dodavao na težini i kasnije nismo imali nikakvih problema.
Pročitala sam i milion priča koje objavljuje Tereza o dojenju na zahtev i sličnim stvarima u koje me niko nije uputio i zaista beskrajno hvala Terezi što ovo radi.
Pre par meseci sam rodila drugo dete, isto sin. O dojenju nisam ni razmišljala, čak sam mislila da to sad može samo lakše da bude. Jos u trudnoći sam kupila veš i majce za dojilje, računajući da će da sisa gde god stignemo. U porodilištu nema mleka, krenuo kolostrum, oni ga uzimaju i hrane na flašicu, ja ne brinem jer je bilo tako i prvi put. Mleko krenulo tek kući kad smo dosli.
Treći dan u porodilištu dajem mu kolostrum, znam koliko je važno i pedijatar me zove na razgovor. Kaže detetu srce nije u redu, nije se baš sve razvilo, kreće da objasnjava šta… suze mi i sad idu dok pišem ovo, čujem samo bitno je da dojite zbog infekcija, ne sme da se razboli.
Izlazimo iz porodilišta i stižemo kući, mleko kreće, kupujem čajeve i sve što treba. Dete odbija da sisa, ja to ne umem ni sad da opisem, nije samo problem bradavica kao sa prvim sinom, ima i toga, ali on jednostavno kao da me odbija, kao da me gura od sebe…
Plaćam babicu i patronažnu da dolaze i da nam pomažu pri dojenju, dolazile su i bezuspešno ga stavljale na dojke. Dete jednostavno odbija da sisa.
Mučimo se tako i on se uspava od umora. Ja i ne spavam, niti razmišljam o bradavicama koje bole nenormalno, jer znam da “mora da sisa”. Posle par nedelja odvedemo ga pedijatru nakon nagovora patronažne sestre i ustanove da nije ništa dodao, nego čak kalirao. Svi govore dohrana, pedijatar, patronažna, muž, roditelji, svi sem mene. Ipak popuštam, dete mora da napreduje, plačem kad god mu dam flašicu iz straha da tek sad neće da sisa, ali mu uporno dajem i nudim dojku pre toga.
Muž kad god uđe u sobu me pogleda, a ja raščupana i uplakana sa golim grudima i uporna u tome da ga dojim, ništa ne kaže, ali mi pogled njegov sve kaže…vidim da misli da sam neuračunljiva, verovatno sam tako i izgledala, kad god ja ne vidim on mu krišom da flašicu. Ja ćutim, nemam snage i za svađu.
Krećem da se izmuzavam i da mu svoje mleko dajem na flašicu, to ne bude puno, ali koliko god bolje je nego formula. I dalje ga uporno stavljam na dojke i nekako kreće manje da se opire, ne znam šta je razlog, možda se i predao upornoj mami… Kreće da sisa i da izbacujemo flašicu dok je nismo ukinuli skroz.
Sada isključivo sisa, napredovao je 800 grama za 20 dana, imali smo kontrolu kod dečjeg kardiologa kaže srce je bolje, sraslo je nešto što je bilo otvoreno. Verujem da je to bar malčice zahvaljujuci mom mleku. I potpisujem da su sve majke koje doje decu kraljice, jer ne ide sve uvek glatko, htela sam da odustanem i sama, ali mi je on davao snagu da istrajem u tome.
Nadamo se dugom sisanju, mali uživa u tome, vidim kad me ručicom uhvati dok sisa i ispusti zvuk olakšanja kad mu dam dojku. Podrska svim mamama koje doje!
Anonimno
