Dojenje... Kako mi je samo bilo teško prvih mesec dana, moja sunčica je rođena 24 dana ranije, sa samo 2750g. Rekli su da nema snage i da je mala da bi lepo sikila. Odbijala je siku i tih prvih mesec dana sam se izdajala kako bi pila moje mleko na flašicu.
Iako su mi svi govorili da nema sanše da počne da sisa i da odustanem, ja nisam htela. Nisam osoba koja lako odustaje, pogotovo ne ako se radi o mom detetu. I uspela sam. Posle tih mesec dana prihvatila je siku i odbacila fašicu. Mojoj sreci nije bilo kraja. Bila sam u konstantnom strahu da će je ponovo odbiti. Govorila sam – bar da sisa prvih 6 meseci, kada je prošlo tih 6 meseci, želela sam da sisa bar do godinu dana. I tako.. Svakih mesec dana sam želela da sisa jos više. Vezala se previše za mene, a još više ja za nju. Nikad nisam uspela da je uobročim. Sisala je po 50 puta dnevno. Kad god i gde god je tražila, sika joj je bila dostupna. Da, naporno je, ali nisam htela da joj je uskraćujem. Ipak se kroz taj period prolazi samo jednom u životu. Ona je veliki sisoljubac.
Ali par dana pre nego što je napunila 19 meseci, mamin test je bio pozitivan. Naravno da sam bila presrećna, ko ne bi, ali znala sam šta to znači.
Moramo prestati sa sisanjem.
Znam da se može dojiti u trudnoći, ali prva trudnoća mi je bila izuzetno problematična i znala sam da bih rizikovala kad bih nastavila da dojim.
Neverovatno kako u jednom trenutku čovek može da oseti izuzetno veliku količinu tuge i sreće u isto vreme. Naravno da sam odmah počela da paničim. Ok, ukidati jedan po jedan podoj. Ali koji prvo?? Da sa 50 puta dnevno, smanjimo na 49? Ne, mora to da bude drasticnije. Ok, krenuli smo…
[wp_ad_camp_1]
Prvi dan sam joj dala kad je ustala, pa za popodnevno spavanje i večernje spavanje. Tražila mi je mali milion puta između, ali joj nisam dala, pokušavala sam da je animiram da bi zaboravila. Lakirale smo nokte 16 puta dnevno, jurile bube po dvorištu, spremale ručak od trave. Prvi dan je bilo uspešno, drugi takođe, treći dan je dobila ujutru. Za popodnevno spavanje sam odlučila da joj ne dam. Pokušala sam da joj pričam, da u mami raste beba, da njoj treba sika, da je ona velika. Plače ona, plačem ja. Moli me da joj bar dam drugu, a da prvu ostavimo bebi. Ona ne histeriše, ona jeca, jecam i ja.
Zašto mora da bude ovako teško?
U suzama je zaspala, ležala sam pored nje i plakala. Osećala sam kao da sam je izdala i kao da nisam uspela. Da, smešno je što sam to osećala jer ipak 19 meseci dojenja, nije malo. Ali ne vredi, osećaj poraza me je pobedio. Znam da moram, a želim da ne moram. Kad si u sukobu sam sa sobom, nema nista teže.
Dala sam joj siku za večernje spavanje. Ne mogu vam opisati njenu sreću kad ih je ugledala. Nije znala koju će pre, prvo jednu pa drugu, pa sve u krug. Ujutru je dobila opet, a za popodnevno spavanje nije. Plakala je cela 3 minuta. Uveče je takođe zaspala bez sike i preko noći joj nisam dala. Prošlo je bez ijedne suze.
Danas, tj. jutros me je uhvatila dok sam spavala i iskoristila je priliku moje odsutnosti.
Evo je, spava pored mene, zaspala je bez nje.
Ovo sve prolazi mnogo lakše nego što sam mislila, lakše što se tiče nje, ne što se tiče mene. Mene srce boli. Nikad više neće sikiti, završila je sa tim. Ne mogu da se pomirim da je moj sisoljubac tako lako odustao od sike. Ne mogu da se pomirim da je porasla, da joj nisam potrebna toliko koliko sam joj bila potrebna kad je bila malena beba, ne mogu. I mislim da nijedna majka ne može. Ali, odrastanje je to, sve će biti samostalnija i na kraju će doći do onoga- mama, šta ti znaš. Da, to nas sve čeka. Teši me što ima vremena i što neću tako skoro čuti tu rečenicu. Bebe brzo postaju ljudi, dok trepneš.
Teško je kad znas da je tako divan period iza tebe i da više nikad ne može da bude tako, ne može se vratiti. Ali bar znam da smo ga imali i uvek će mi biti drago da ga se setim.
Ništa lepše na svetu ne postoji od te bliskosti kad dete sisa, od tog pogleda i blizine, ništa. Samo to treba prihvatiti, bez suza i patnje. Pružila sam joj ono najbolje i ona će to jednog dana shvatiti i znati. I definitivno se moram otarositi osećaja da nisam uspela jer to definitivno nije tačno. Dojila sam punih 19 meseci i to je, pored mog deteta, najveći uspeh koji sam ostvarila.
Autor: Sara Petrović
izvor: modernemame.wordpress.com
