Poštovana Tereza,
Suprug i ja smo zajedno već trinaest godina, ali nekako bebu nismo tražili, a nije se ni desila… Sve do januara ove godine, kada sam shvatila da sam trudna. U septembru smo dobili našeg anđela, jednu malu devojčicu.
Porodila sam se prirodno i sve je prošlo u najboljem redu. Bebanu su mi na prvi podoj doveli posle pet sati od porođaja i odmah je počela da siki. Do duše jako nespretno, jer o dojenju nisam znala apsolutno ništa, a niko se nije ni potrudio da mi pokaže, pa smo se nas dve snalazile kako smo umele. Bilo je jako naporno, jer sam bila dosta sečena, pa sam je mogla dojiti jedino u ležećem položaju.
Posle desetak dana, krenule su i ragade. Bilo je jako naporno, ali nisam odustajala. Bebana je plakala non stop i danju i noću. Spavala je jedino ukoliko je tata ili ja položimo na grudi. Naravno, tada su počeli i “dobronamerni” saveti tipa “beba je gladna, daj joj dohranu” i “Nemaš,mleka!”, “Nije ti dovoljno jako mleko! “. Nisam poklekla i nastavila sam da dojim.
[wp_ad_camp_1]
Međutim, prva kontrola kod pedijatra me je potpuno obeshrabrila. Beba je napredovala “samo” 550g.. Grdnja pedijatra i naravno, uključivanje dohrane sa savetom da uobročimo bebu, jer “ne može ona da sisa kad joj se prohte”. Nije nego!!!! (Pitam se da li ona jede kada je gladna, ili samo kada je vreme za to?!?!) Tako očajna počela sam da merim vreme: po 10 minuta na svakoj siki, a ostalo dohrana.. Bila sam očajna..
Noćima sam plakala, dok nisam pronašla Terezu.. Uz njenu podršku, evo dva meseca kasnije mi samo sikimo i odlično napredujemo. Poslednje merenje: 900g za mesec dana. Mojoj sreći nema kraja.
Hvala Tereza do neba!
I jedan savet budućim mamama, ne nasedajte na priče okoline i nesavesnih pedijatra – samo što češće bebu na siku i sve će doći na svoje. Priroda se pobrinula da sve ide svojim tokom, a mi samo treba da osluškujemo našu bebu. Još jednom, hvala Tereza do neba!
Pozdrav od jedne presrećne mame!
