Imala sam 22 godine kada sam počela da živim sa svojim sadašnjim mužem. To je bila ljubav na prvi pogled. Toliko smo se zavoleli da smo odmah počeli da radimo na bebi. Ali nije sve baš išlo kako smo zamišljali.
Prođe godina, bebe nema. Prođose dve godine, tri, četiri… i ništa. Nakon skoro 5 godina, 2013-e dobijamo svoju princezu, toliko željenu i toliko čekanu. Bili smo presrećni. Porodila sam se carskim rezom, sve je prošlo u najboljem redu. Mleko mi je krenulo dva dana nakon porođaja i bilo ga je baš, baš puno. Ali moja devojčica nije znala lepo da uhvati dojku pa su se vrlo brzo stvorile ragade.
Mazala sam razne masti, svoje mleko, sve sam probala, samo da moje dete sisa, toliko sam to želela. I uspela sam. Moja beka je počela lepo da sisa. Ali je nakon par dana počela da vrišti, do zacenjivanja. Ljudi oko mene su govorili da je gladna, da nemam mleka i to što ima da je jako slabo, da je ne mučim i uvedem joj dohranu.
Nakon mesec i po dana sam i poklekla, pošlušala “dobronamerne savete” i na zalost, moja priča o dojenju se tu završava! Plakala sam danima i noćima. Osećala sam da nisam dobra majka, da sam kriva što sam ostala bez mleka! Bolelo me je svaki put dok sam grejala flašicu formule. Kao da mi je neko šarao nožem po grudima. Bolelo je….
[wp_ad_camp_1]
Bilo kako bilo, moja devojčica je rasla ali me je uvek mučilo pitanje da li sam trebala biti upornija. Bližio se njen drugi rodjendan i obzirom da je bila sezona virusa, moja malena je dobila stomačni virus, koji je prešao i na mene (bar sam tako mislila). Ali ne, razlog moje mučnine je bio daleko lepši. U meni je rastao jedan novi zivot! Bila sam trudna. Nije bilo srećnije žene od mene tada!
Od prvog dana trudnoće sam počela da se edukujem o dojenju na Terezinoj stranici. Čitala sam svaki dan i rešila da ovog puta moramo uspeti!
Priblizio se porođaj. Sela sam da porazgovaram sa mojim dragim ljudima i zamolila ih da kada dođe taj divan dan i moja druga princeza se rodi, ne želim nikoga pored sebe. Nisu se naljutili (ili ja to nisam primetila).
U porodilištu je opet mleko krenulo jako brzo. Ja sam bila opuštena i moja beba takođe. Prihvatila je lepo dojke i počela da sisa. Bez ragada, bez tenzije. Po povratku kući, suprug mi je samo rekao :”Mozes ti to!!!” I rešila sam da zaista mogu!! Uživale smo u svakom podoju. Jela sam na vreme, pila dosta tečnosti i mleka je bilo na pretek.
Onda je usledio prvi skok. Beba je bila malo nervoznija, a ja uporna! Drugi skok, treći …. Nisam odustajala.
Beba je napredovala svaki mesec po 600 grama, a meni je to bilo nekako malo. Na sreću, imam divnog pedijatra koji je bio prezadovoljan njenom kilažom i savetovao da nikako ne uvodim dohranu. Nisam ga poslušala, već sam par puta pokušala da joj dam formulu ali je beba odbijala! Tada sam znala da se ugušim u suzama i samo zahvaljivala svojoj bebi što nije htela da prihvati dohranu. Istrajale smo!
Moja princeza sada ima 5 i po meseci i dalje siki. Počeli smo da uvodimo pirinčane kašice pre par dana ali je sika ipak glavna!!
Drage moje ženice, samo budite uporne, istrajne, opustene i videćete kako će sve doći na svoje!
Hvala draga Tereza na nesebičnim savetima i podršci jer bez Vas sigurno ne bih uspela!!! Mi planiramo da dojimo dok god to budemo želeli… sve vas ljubimo i šaljemo bezbroj zagrljaja!!!!!
Autorka teksta: Branka Nestorović