U trudnoći je jedino čime sam se zanimala bilo je to šta se dešava sa bebom po nedeljama u koje sam ulazila, o dojenju… hm… zar se tu nešto treba znati? Zar to nije najprirodnija stvar na svetu? Stavićeš bebu na grudi i priroda će sama učiniti svoje… nisam bila u pravu.
Trudnoća uredna, sve super do trenutka kada sam probila termin… ustanovili su tada i povišenu plodovi vodu, niko ne daje objašnjenje, zabrinuta, ostajem u bolnici. Tamo me prate još nedelju dana, ništa se ne dešava. Uveče dobijam vaginaletu za omekšavanje grlića, ujutru uredne kontrakcije, grlić se nije pomerio kao ni beba koja je visoko, buše vodenjak i šalju u porođajnu salu. Tamo na indukciju tri sata, ništa se ne dešava, tražim da provere da li sam za carski. Beba je procenjena na 4400, visoko je, ne otvaram se, nisam ginekolog, ali bih rekla da sam za carski rez. Vode me u salu i carskim rezom dobijam svog malog cara. [wp_ad_camp_1] Iz totalne anestezije se budim tri sata kasnije, donose bebu samo da se vidimo. Sutradan isto, samo da se vidimo. Treći dan bi mi ga već trebali donositi na podoja pošto se kolostrum pojavio, ali novogodišnji praznici, sestre su u gužvi, čekaju da prođe vizita i spremaju se za prvu bebu u godini, a tu su samo dežurni.Jedno veče molim kroz plač da mi daju dete na podoj, donose ga 31/12 u ponoć, ja plačem sada od sreće. Beba se uhvatila sama, vuče li vuče, a mene boli kao ništa do tad, ali ne znam da ne treba da boli pa trpim i ćutim. Beba već navikla na dohranu tri dana, nije joj dovoljan podoj plače nakon njega konstantno. Sestra ga uzima, daje dohranu.Danima kasnije, bebu treba da donose uvek pre vremena za dohranu na podoj, ali zbog praznika, bebe nam donose jednom do dva puta dnevno. Beba ponovo nakon podoja plače, sama tražim da mu se da i dohrana.Došli smo kući, usput za svaki slučaj kupili adaptirano. Beba sisa satima, više spava na siki, ali meni to ne smeta.
Boli. Trpim. Pojavljuju se rane. Beba plače uveče, dajemo joj dohranu na flašicu, umiri se i spava.
[wp_ad_camp_1]
Dolazi nam patronažna, masira grudi, mleko teško izlazi po koja kap. Kaže dajte mu da sisa, a nakon toga ponudite dohranu, neće popiti ako mu ne treba, on naravno popije dozu kao da nije sisao ništa. Ja svakako dojim sat vremena pa nakon toga nudim dohranu, beba jede sve. Sledeći dolazak patronažne, ragade koje krvare, proverava bebin položaj, kaže dobar je (nije bio dobar), meni mleko kaplje po podu, ona govori odlično, kreće mleko, ali nudite mu dohranu. Radimo kako je rekla.Beba traži sve više i više dohrane, počinje prečesto da se budi, povećavamo dozu, mislimo gladan je jer ga sisanje umiri samo dok je na grudima, nakon toga vriska. Dajem dohranu i plačem. Osećam se poraženo, nisam uspela da se ostvarim u dojenju.
Pocinjem da čitam sve na tu temu. Pronalazim Terezinu stranicu, čitam sve njene objave, čitam tuđa iskustva, pronalazim i tekst o tome kako mleko nastaje. Čitam ga više puta dnevno, kad god se zaplačem od njegovog plakanja i dam mu dohranu.
Prva kontrola, beba dobila 1500g. Doktorka ne govori da je mnogo, kaže da nastavimo kao i do sad, laktacija se posle carskog reza može uspostaviti tek nakon dva meseca. Ne govori da izbacimo dohranu. Bebi otečen stomak, pozovem halo bebu kazu puno mu dajete da jede. Ako je toliko napredovao izbacite dohranu, on će dobiti i samo sisanjem dovoljno. Izbacujemo dohranu što vise možemo, postepeno na svoj način, jer nam niko ne daje upustvo kako. Izmuzavam se i mislim to govori nešto o kolicini mleka koju imam. Očajna, 30-60ml i ni kap preko, a mojoj bebi za koji dan treba više od 90ml. Kasnije čitam na sajtu super beba, shvatam da mojih 90 ml nije isto što i adaptiranog mleka. Da sat ne treba da postoji u hranjenju bebe, da nema razloga meriti ni dužinu podoja ni vreme kada je bio poslednji.Jednog jutra izmazam 120ml i rešena da počnem da verujem u sebe i da verujem tekstovima koje Tereza objavljuje (iako su govorili da je ona ekstremna). Dajem bebi konačno da sisa, po ceo dan, ležim sa njom, čim zaplače, dam ponovo, na 15min, na pola sata, ne razmišljam. Umorna, ali srecna. 
Rana više nema (pronašli smo pravi položaj), nema flašica, nema silikonskih bradavica. Počinjem da merim bebu na svaka tri dana, pišem Terezi, kaze nemojte meriti bebu, ne slušam je, merim i dalje. Počinjem da je merim nakon svakog podoja. Gledam svaku pelenu. Pišem Terezi o svakom strahu (sad znam da su bili bezrazložni), Tereza odgovara odmah kao da su najrealniji i najbitniji problemi ikada. Daje mi podršku, veruje u nas. Druga kontrola, beba dobila 600g, a ja mislila gladna je. Sumnjam jos uvek, malo mi je to. Sledeća kontrola, beba ponovo minimum, pedijatar pita da li samo dojimo, kazem da, ona kaze odlično je to.Pišem Terezi s nevericom, Tereza ponovo govori da je tu sve u redu. Beba ima više od tri meseca, opuštam se, počinjemo da uživamo u dojenju, bilo kad i bilo gde. Slušamo kritike, prečesto ga dojis, ne treba tako i slično. Ne slušam. Dojim bebu kad želi.
Dojim do 6. tog meseca, uvodimo čvrstu hranu, sisamo još uvek kao da čvrste hrane ni nema. Kažu pa smanjite, nećemo!!! Sikicemo kad god nam to prija iz kojih god razloga… glad, zubi, maženje…
Eto, to je naša priča. Uspeli smo i pored nepravilnog položaja, jednog mastitisa, silikonskih bradavica, flašica i cucli. I najvažnije i pored straha i priča drugih da je dete gladno. Hvala Tereza. Beskrajno hvala na svakom odgovoru na poruke i iza ponoći. I hvala našem tati koji je jedini verovao da mu je moje mleko dovoljno i nabolje za njega, verovao je i kada sam bila slomljena, nervozna i tužna, uvek je verovao.anonimno
Potrebna Vam je pomoć savetnice? Kliknite za više informacija
