9 .maja 2017 rodila sam jako sitnu bebu i ne tako sitnu s obzirom da sam se tokom cele trudnoće borila sa anoreksijom i gotovo ništa nisam unosila od hrane.
Devojčica rođena carskim rezom vitalna, ocena 9, ja majka prilično zrela ali nespremna i neinformisana o odgoju, nezi, deteta. Život, ne tako sjajan, depresija tokom cele trudnoće, saznanje da ću morati sama da brinem o svemu, mala sredina u kojoj živim… bili su razlog što nisam imala snage da se dovoljno dobro spremim za majčinstvo, jedinu iskonsku želju koja mi je ostvarena, u koju i danas ulažem svo svoje vreme bez izgovora.
Doneli su mi to malo biće posle buđenja iz opšte anestezije i svatih da imam jako odgovornu ulogu i da nemam više vremena za gladovanje. Bila sam sama sve verme na intezivnoj valjda se tako zove ta soba, ne znam da li zbog usluge svog pokojnog oca koii je bio giekolog ali to mi je dodatno otežavalo situaciju. Ona što mi je bila najveća želja je da dojim i prirodno hranim svoju bebicu, međutim kad je mleko nadošlo (ja sam do pred porođaj koristila mnogo vrsta benzodijazepina) NISU MI DOZVOLI DOJENJE.
Nakon konsultacije sa mojom doktorkom donosim odluku da prestanem sa terapijom ali s obzirom da se organizam čistio od lekova još mi dojenje nije bilo dozvoljeno. I to je zaista bila jedina prava odluka, posle svih mojih padova.
Odlazimo iz porodilišta nas dve, neupućene, usput da smirim savest odlazim na razgovor kod najbližeg psihijatra i ona se shodno mom tadašnjem stanju složila sa mojoj odlukom. Put do kuće bio je prilično dug, beba je pre polaska nahranjena formulom, a ja sam se poprilično zadržala kod psihijatra i u jednom momentu beba je počela da plače… To je prvi i najlepši momenat kad sam joj ponudila svoju dojku koju je divno prihvatila, osećaj koji se ne može opisati ni porediti ni sa jednim osećajem na svetu.
Tada,u tom momentu bila sam ponosna na sebe, spokojna i srećna... Ali ne baš potpuno zbog svih životnih okolnosti. Zbunjivale su me priče onih mleko ti nije dovoljno jako, na žalost u mojoj bliskoj okolini nijedna poznanica prijateljica nije dojila, pa opet u tom stanju haosa bila sam zabrinuta da li ja uopšte činim pravu stvar i da li je mojoj bekici dovoljno. Još jedan momenat neću zaboraviti, kad su mi patronažne došle, beba je spavala, pitala sam ih na koji način da se izmuzavam, jedna od njih mi je pritisnula dojku i rekla “O pa ti nemaš mleka”.
Haos u glavi, strahovi, samoća, majka je bila samo u pojedinim momentima sa mnom, ja zbunjena i kao neko ko se godinama borio sa anoreksijom, sumnjala sam da ću uspeti nahraniti sama svoju bebu.
I povrh svega obično bi u tim momentima sumnje izguglala, našla istražila, na teme koje bi me mučile. Našla sam Vas, Vama slične koji bi mi dali najbolje savete ali ne… panika i strah su me preplavili i nisam smogla snage da nađem prave ljude koji me mogu najbolje posavetovati…
Kupujem formulu iz straha ali bekicu stalno držim na prsima. Osećala sam da je spokojna… Uostalom i moj subjektivni osećaj, a i okoline, je bio da je ona najspokojnija na dojci. Pošto sam bila lečena anoreksirčarka moja najveća misija u njenom odrastanju je bila da je nahranim i iz tih mojih kompleksa i strahova sam mnogo grešila.
Nudila bih bebici dohranu posle podoja, koju je odbijala i tako danima, nisam bila srećna zbog njenog odbijanja, gledala sam kako bebe iz moje bliske okoline piju iz flašice, ne znajući, tada ‘o ludosti moje’ da je zapravo baš u tome moj uspeh jer je mojoj beki dovoljno mog mleka.
Na javnim mestima sam dojila, sama, jer bi pri nuđenju flašice njen plač bio nesnošljiv.
Tako smo rasle i porasle, a ja nisam ni sumnjala da će upravo ta flašica iz koje nikada nije pila formulu samo sokiće koje sam uvela od 5 meseci biti nešto što će zapravo značiti i krah mog dojenja.
Vec kad je ona napunila 9 meseci uveli smo gotovo dva obroka, ona je fino ručkala, siskala, dolazi skroz neočekivan momenat, kada me gura i odbija dojku što mi je bilo potpuno neverovatno jer je rituale siskanja najviše i volela. Mislila sam da je to faza- da je sita, nahranjena, ali kako je vreme prolazilo shvatila sam da sam u problemu.
Moje dete odbija da sisa, još su mi se tada izdešavali neki loši emotivni momenti, prosto nisam mogla da prihvatim tu činjenicu niti sam mislila da će se to baš meni desiti jer sam želela da imam poprilicno dug staž u dojenju.
Tada tek tada, saznajem za grupe Podrške dojenju, za Vas draga Tereza. Tada sam shvatila de radi o “Štajku dojenja” kako to nazivate ali su to takođe bili teški momenti u mom životu, pa nisam uspela da istrajem uz Vaše savete.
Dugo je trajala borba. Nažalost, lakše mi je bilo da joj svoje izmuženo mleko dam na flašicu jer drugo nije pila.Tada sam shvatila koliko sam samo propustila u učenju najlepše veštine na svetu, mnogo sam plakala..
Puna dva meseca sam se izmuzavala, uvek sa bebicom bila razgolićena nudila dojku, kud god sam krenula sa muzilicom, ali prosto trebalo je još i ono što se zove PODRŠKA NAJBLIŽIH, a ja je na žalost nisam imala onoliko koliko mi je trebala, tada baš tada. Dakle, ono što sam htela da kazem, danas kada vaspitavam i gajim radoznalu devojčicu od dve i po godine, i sada kada su druge teme i prioriteti u pitanju želela sam da pošaljem poruku svim majkama koje su u strahu, koje su uplašene i koje nemaju prave informacije, uvek ih uputim na Vas ali nekada bezuspešno.
Dojenje je jedna divna veština koja se savlada, potrebno je mnogo ljubavi i strpljenja, nekada i odricanja ali zato su rezultati i ono što vi nudite vašoj bebi neprocenjivi. Flašice i sl pomagala iz mog iskustva, mogu mnogo štete naneti dojenju.
Priroda je napravila čarobnu formulu jedinu iskonsku za vašu bebu koji niko nije mogao da iskopira, koja se nalazi jedino u vašim grudima.
Zato ne lišavajte vašu bekicu tog neprocenjivog napitka, sve je rešivo, kad sam ja mogla, ostavila lekove koje od tada nisam ni probala, kad sam uspela da pobedim najlošije prognoze… na kaju možete i vi…
Mnogo vas pozdravljamo i u prilogu vam šaljem fotografiju uspomene na najlepši period naše bliskosti kroz dojenje.
Ps.Hvala Vam što postojite, ko ima volju nađe načina, a ko ne želi nađe izgovor
Jelena Popović
