Pre malo manje od godinu dana sam dobila najlepsi poklon na svetu, poklon koji smo cekali 4 godine. Neočekivano i nenadano moj sin je odlucio da se rodi 7.septembra, odabrao je bas taj dan, eto, tačno osam meseci od momenta njegovog začeća.
Verujem i dan danas da je osetio koliko jedva čekam da ga vidim pa da je požurio. Naravno, on tada nije znao da će ta njegova žurba značiti i neko vreme odvojenosti od mame. Srećom, on je bio jak dečak koji je bio odvojen samo par dana.
Prva dva nisam ga ni videla i odmah sam počela da razmisljam kako ću i šta ću zbog mleka. Naravno, ja kao prvorotka nisam znala da to baš tako ne ide, naročito posle carskog reza i odvojenosti od bebe. Neki treći ili četvrti dan je bilo u dojkama po par kapi, ali to nije bilo ništa puno.
Bila sam uplašena, žene pričaju kako neko nema mleka, naravno opet ja nisam znala koliko je to retko.
Znala sam koliko je to bitno, koliko znači mamino mleko deci, posebno deci prevremeno rođenoj kojoj je i hrana i lek i pažnja i nežnost. Ali ta uplašenost je nestala onog trenutka kada su mi posle 5 dana doneli kiflicu i stavili mi u naručje. Tog trenutka sam znala, da, imaću mleka i da dojiću ovu malu mrvu da poraste i da bude snažan bebac i sutra snažan čovek.
Ali, sve to tako divno zvuči i sve to deluje tako lako, a zapravo je mnogo teže nego što iko od nas zamišlja. Moja mala mrvica nije želela da doji, on nije imao snage ili prosto nije mogao nikada to nećemo znati ali jednostavno svaki pokušaj stavljanja na grudi je bio bezuspešan. Čak i uz pomoc babica koje su dolazile kod mene kući nismo uspeli i onda sam odlučila, izmazaću svoje mleko i davaću mu na flašicu. Znala sam da mu je neophodno i u mojoj glavi je to jedino bilo važno.
Nije mi bilo teško da se prvih meseci izmazam nekada čak i na sat i po, noću isto tako, zvuk pumpice nije postojao jer sam se navikla na njega. To je bila moja svakodnevnica. I nije mi bilo žao. Znala sam da će mi njegov imunitet i njegovo zdravlje biti najbolja nagrada.
Bilo je naporno, stvarno jeste, suprug i ja smo sami odgajali našu bebu bez ičije pomoći i on mi je bio najveća potpora i najveća pomoć. On je hranio bebca, dok sam se ja izmazala da bih i ja imala vremena za odmor.
Uživala sam i sa ove distance bih se opet vratila u te dane iako nije bilo jednostavno. Mada, sa otprilike oko 4,5 meseca je postalo lakše, dosta lakše jer je tada moj već veliki momak počeo da sisa. Jednostavno, jednog dana je počeo da vuče i guta i taj dan je za mene praznik. Taj dan sam stvarno osetila sve čari majcinstva, jer do tada sam uvek čeznula za tim činom, činom čiste ljubavi i nežnosti. Beskrajnom i potpunom povezanosti sa svojim detetom. I iako je moj sin i bio vezan za mene ta veza je tada toliko ojačala da sada svaki odlazak, pa čak i do susedne sobe je ispraćen suzama. I nekada mi to daje snagu jer mi govori da moja posvećenost ima efekta, da radim dobro najteži i najlepši “posao” na svetu.
[wp_ad_camp_1]
Zaista se nadam da će se svaka mama potruditi da doji svoje dete jer je to nešto najlepše, taj osećaj niko ne može da objasni to mora da se doživi i pamti se ceo život.
Autorka: GS
