Zdravo. Htela sam da vam napišem svoju priču, možda iz razloga da olakšam dušu a možda nekome i pomogne.
Porodila sam se pre 6 dana. Prirodno, nije velika rana, malo teži porodjaj jer se beba nije spuštala ali nije to bitno, mrvica je rodjena živa i zdrava.
U porodilištu funkcionife “baby friendly” program, ali bebu prvi put donesu nekih 12 sati posle porodjaja. Nisam nikada razmišljala da cu imati problem sa dojenjem, niti razmišljala o dohrani i pomagalima dok nisam došla do ivice nervnog sloma. Imam možda malo kratke bradavice, i tvrdje areole ali ništa što bi bilo problem. Kada su doneli bebu posle 12ak sati, (prvorotka sam), rekli su mi da ništa ne diram, doći će neko da mi pokaže da dojim. Iako znam sta i kako teorijski, rekoh da sačekam, zbog rane i poridjaja nisam bila baš dobro jelte. Beba je ranije rodjena, i samo je spavala.
Prošlo je još 6 sati i nikog nije bilo. Ja sam tri puta tražila sestru, govorili su sad ce, doći ce. Kada je konačno došla, pitala me je što nisam orobudila bebu, ustinula je za nogicu, ona je počela da plače i tako placljivu mi je stavila pored mene, uzela bradavicu i toliko jako počela da vuče i gura njoj u usta, ona je plakala a ja nisam znsla šta se dešava. Kada više nisam mogla da izdržim, počela sam da plačem ba šta je ona rekla: uguraj joj sama, šta si očekivala, mnogo ste vi razmažene. Otišla je i nije je bilo u narednih pola dana i jače. Ja sam pokušavala, beba bi se zaplakala, pa zaspala i tako je samo spavala.. prespavala je i celu noć.
Ja sam se ujutru probudila cela mokra, počelo je sve da curi, beba je i dalje spavala, a meni su bradavice nestale, tj grudi su se prepunile. Doktorka u viziti je rekla da dete počinje da žuti, i da mora da doji, jer ne daju dohranu. Usledio je dug, najgori dan, pokušavala sam da joj stavim bradavicu, ona je samo spavala, nije ništa vukla, a ja sam bila sve umornija, jer od porodjaja je prošlo već 30ak sati a ja sam dpavala svega 4 sata ukupno.
Predveče je uspela da uhvati bradavice, ali samo njih, počele su ranice da se stvaraju, bolelo je užasno, ja sam plakala i molila je da povuče… uveče je opet zaspala, gladna. Otišla sam da se tusiram ali je više vode teklo iz mojih ociju nego iz tuša. Počela sam da kukam kako sam losa majka, kako ce ona da mi umre je ja ne mogu da joj pomognem, kako je gladna a ne moze da jede, plakala sam na sav glas. Srećom, muzevljeva sestra radi u bolnici na drugom odeljenju, pa je uspela da udje da me vidi, pa me je malo osvestila. Setila sam se konačno da postoje neke kremice, da postoje silikonske bradavice, komprese. Zvala sam muza da mi odmah ujutru sve to donese.
Prošla je jos jedna noć, ona je samo spavala, i ja sam počela da primećujem da menja bojicu. Ujutru sam dobila bradavice, stavila odmah, probudila i nekako, posle pola sata i vise pokusavanja uspela je da povuče mleko! Bolelo je čini mi se vise nego kad se radjala. Uspela je malo da vuče, jednu pa drugu, ali meni su vec bili veliki otoci. Sestre u bolnici su mi toliku frku digle zbog silikonskih, kao da sam unela bombu u porodilište. Bila sam maltene satanizovana, nazvana razmazenom i ko zna sta sve.
Pukao mi je film, i razdrala sam se da je to moj problem i da sam ga ja tako rešila, da ako vec nisu htele da pomognu, ne treba da komentarišu. Niko me više ništa nije pitao.
Kada dam pitala da li treba da se izmlazam, jer je sve bilo prepuno, tri sestre su rekle da ne treba, da to beba reguliše, a jedna nije rekla ništa konkretno. Ja sam nastavila sa kompesama, gelom, silikonskim… ona je konačno progledala, počela je da doji po pet, pa desetak minuta, i tako sve duže. Kući sam došla sa upaljenim zlezdama, na granici da dobijem mastitis. Srećom, živim u kući sa medicinskom sestrom, istom onom koja me je osvestila u bolnici, pa mi je pomogla da razbijem te cvorove i otpusim kanale. Sutradan to isto je uradila i patronazna sestra. Dva puta sam prosla kroz taj bol, i više nadam se nikada. Sada i dalje koristim bradavice, ona vec duze siki, bude sita i spava po tri sata pa opet, a tek ima 6 dana, ima lepu boju, nije vise zuta. Ja jos imam ranice, mazem, masiram, izmlazam, stavljam obloge…. žalim sto sam pitala stručna lica, a rekli su mi pogrešno.
Osećala sam se mnogo lose, bila su to 4 dana maltene pakla, ali sam uspela da je navedem da sisa , da bude sita posle toga. Nadam se fance napredovati, pa makar stalno koristila silikonske, jer je sad već navikla na njih i čak i ne pokušavam da joj dam bez, jer nece.
Eto. To je moja priča.
Nadam se da će pomoći mamama da ne odustaju nikako, da uvek ima rešenje i da je najbolje rešenje ono koje same nađu. I da, kasnije su sestre i drugim ženama savetovale silikonske, jer je “onoj ženi iz šestice uspelo sa njima”.
Hvala vam što postojite i pozdrav.
PS. Dete sada ima 4 meseca. Ova sličica je od juče, a sto se priče tiče, pa ništa, pokušavala sam da izbacim silikonske bradavice, i još uvek pokušavam ali beba neće da prihvati, počne da mi kida bradavicu i napravi mi ranice. Zvala sam čak i dve patronazne sestre da mi pokažu, pomognu, medjutim izgleda da mi je koža nešto mnogo osetljiva, suva je dosta, i puca mi. Beba ima 4 i po meseca, sa manje od 3kg je uz isključivo dojenje dosla do 7kg tako da cu i dalje nastaviti da dojim, s tim da pedijatar preporučuje da se počne sa kasicama jer joj sad vec vise treba a predveče imam slabije mleka. Hvala vam na savetima, čitala sam sve i ovde i na sajtu.
PPS. Ova majka je naravno dobila adekvatan savet za trenutno stanje.
