Čitajući komentare mama koje prolaze kroz probleme sa dojenjem, imam potrebu da napišem svoje iskustvo. Ja sam mama devojčice od 7 godina i dečaka od 4. Tokom cele trudnoće nisam uopšte razmišljala o dojenju i eventualnim poteškoćama koje se mogu javiti. To se nije dovodilo u pitanje, jer je za mene to bila normalna, prirodna stvar…da mama doji bebu.
Međutim, kad sam se porodila, moja ćerka je bila prilično pospana (porađala sam se sa indukcijom i primila sam Penicilin na porođaju ako to neke veze ima). Povuče četiri – pet puta i uspava se. Štipkanje za petu nije pomagalo. Dobila sam užasne ragade, ali nisam odustajala. Pomoć i savet sestara u porodilištu nisam baš imala. Konstatovale su samo da ja imam mleka i to je to. Nije napredovala koliko treba, ali sam ja odbijala da joj daju dohranu u toku noći.
Došle smo kući, ista situacija. Pratilo se da li napreduje…slabo. Kaki i piški uredno. Tu sam shvatila koliko nijansi zelene postoji. Na savet patronažne setre uvodimo dohranu. Ja sam toliko bila nesrećna i tužna jer sam mislila da ne dajem dovoljno sebe i da ja negde grešim. Uz dohranu sam nastavila i da dojim. Nakon dohrane je baš spavala. Jednom smo je doslovce jedva probudili. Navikli smo da se stalno budi, pa nam je bilo neobično da je spavala toliko dugo. Koristila sam i ručnu pumpicu za izmlazanje, ali nakon podoja nisam uspevala neku veću količinu da sakupim, 20-ak ml možda.
Ja sve vreme čitam članke i savete o dojenju, iskustva drugih mama, čitam o položaju bebe za podoj, o dinamici, o skokovima u razvoju.
Okolina (mama, svekrva…rodbina) vrši pritisak da mi je mleko „slabo“ i da prosto mora i dohrana. Muž me podržava, ali sam negde shvatila da i kod njega postoji crv sumnje. Beba je dobijala adaptirano mleko možda 2x dnevno, ostatak dana sam je dojila. Kuma mi daje savet da kontaktiram Terezu i to je prekretnica. Ja dobijam samopouzdanje i veru u nas da mi to možemo. Pratila sam njene savete i htela sam da moja beba dobija samo moje mleko. Ono što sam izmlazala nakon podoja nisam joj davala preko flašice nego na špric. Moj malić stavim u ugao njenih usana i onda polako špricem doziram mleko da može da proguta.
Za mesec dana prva kontrola. Dodala je 950g ako se dobro sećam i ja sva srećna čekam da doktorki kažem kako se borimo da pređemo samo na dojenje i da nam dobro ide, međutim doktorka nam kaže da je slabo napredovala i da mora dohrana. Ja sam bila u šoku. Razočarala sam se mnogo, ali je nisam poslušala. Ne kažem da ne treba slušati lekare, ali jednostavno, ja sam se zaista toliko informisala i čitala i znala sam da to nije toliko loše. Verovala sam u sebe, u nas i u Terezine savete. Jednostavno, nije mi više bilo teško i nisam se sekirala u vezi toga šta drugi kažu. Izbacili smo dohranu i prešli samo na dojenje. Muž je učestvovao u svemu i zaista je i to jedna velika olakšica i vetar u leđa. Nisam mnogo spavala do godinu dana, ali sam se pomirila sa tim da je moje dete jednostavno takvo, da traži sigurnost i moju blizinu i tako smo „gurali“ dalje.
Da je to zaista tako, da su bebe različite, dokaz je sin koji je još na porođajnom stolu „domileo“ do dojke da sisa. Lepo je spavao, napredovao, čak su mi savetovali da mu zabranim da sisa toliko, jer je bio bucko.
Radim u apoteci poslednjih nekoliko godina i zaista sam srećna kad mogu da dam neki savet tatama i mamama kad dođu da kupe dohranu jer je „mleko slabo“.
Mama iz Smedereva
